поглавље 1

1 A po smrti Saulovoj, kad se David vrati pobivši Amalike i osta u Siklagu dva dana,
2 Trećeg dana, gle, dodje jedan iz vojske Saulove razdrtih haljina i glave posute prahom; i došav k Davidu pade na zemlju i pokloni se.
3 I reče mu David: Otkuda ideš? A on mu reče: Iz logora izrailjskog utekoh.
4 A David mu reče: Šta bi? Kaži mi. A on reče: Narod pobeže iz boja; i mnogo naroda pade i izgibe, pogibe i Saul i sin mu Jonatan.
5 A David reče momku koji mu donese glas: Kako znaš da je poginuo i sin mu Jonatan?
6 A momak koji mu donese glas reče: Slučajno dodjoh na goru Gelvuju, a to se Saul naslonio na koplje svoje, kola i konjici približavahu se k njemu.
7 A on obazrevši se natrag ugleda me, pa me viknu, a ja mu rekoh: Evo me.
8 A on mi reče: Ko si? A ja mu rekoh: Amalik sam.
9 A on mi reče: Pristupi k meni ubij me; jer me obuzeše muke, a još je sasvim duša u meni.
10 I pristupih k njemu i ubih ga, jer sam znao da neće ostati živ pošto pade; i uzeh venac carski koji mu beše na glavi i grivnu koja mu beše na ruci, i evo donesoh gospodaru svom.
11 Tada David zgrabi haljine na sebi i razdre ih; tako i svi ljudi koji behu s njim.
12 I ridaše i plakaše, i postiše do večeri za Saulom i za Jonatanom sinom njegovim i za narodom Gospodnjim i za domom Izrailjevim što izgiboše od mača.
13 I reče David momku koji mu donese glas: Odakle si? A on reče: Ja sam sin jednog došljaka Amalika.
14 Reče mu David: Kako te nije bilo strah podići ruku svoju i ubiti pomazanika Gospodnjeg?
15 I dozva David jednog izmedju momaka svojih i reče: Hodi, pogubi ga. A on ga udari, te umre.
16 I reče mu David: Krv tvoja na tvoju glavu; jer tvoja usta svedočiše na te govoreći: Ja sam ubio pomazanika Gospodnjeg.
17 Tada David narica ovako za Saulom i za Jonatanom sinom njegovim,
18 I izgovori, da bi se učili sinovi Judini luku, i eto je napisano u knjizi Istinitog:
19 Diko Izrailjeva! Na tvojim visinama pobijeni su; kako padoše junaci?
20 Ne kazujte u Gatu, i ne razglašujte po ulicama askalonskim, da se ne vesele kćeri filistejske i da ne igraju kćeri neobrezanih.
21 Gore gelvujske! Ne padala rosa ni dažd na vas, i ne rodilo polje za prinos, jer je tu bačen štit sa junaka, štit Saulov, kao da nije pomazan uljem.
22 Bez krvi pobijenih i bez masti od junaka nije se vraćao luk Jonatanov, niti je mač Saulov dolazio natrag prazan.
23 Saul i Jonatan, mili i dragi za života, ni u smrti se ne rastaviše; lakši od orlova behu.
24 Kćeri Izrailjeve! Plačite za Saulom, koji vas je oblačio u skerlet lepo, i kitio vas zlatnim zakladima po haljinama vašim.
25 Kako padoše junaci u boju! Jonatan kako pogibe na tvojim visinama!
26 Žao mi je za tobom, brate Jonatane; bio si mi mio vrlo; veća mi je bila ljubav tvoja od ljubavi ženske.
27 Kako padoše junaci, i propade oružje ubojito!




поглавље 2

1 A posle toga David upita Gospoda govoreći: Hoću li otići u koji grad Judin? A Gospod mu reče: Otidi. A David reče: U koji da otidem? Reče: Hevron.
2 I David otide onamo sa dve žene svoje, Ahinoamom iz Jezraela i Avigejom koja pre beše žena Navala iz Karmila.
3 I ljude koji behu s njim odvede David, sve s porodicama njihovim, i nastaniše se po gradovima hevronskim.
4 I dodjoše ljudi od Jude, i pomazaše onde Davida za cara nad domom Judinim. I javiše Davidu govoreći: Ljudi iz Javisa Galadovog pogreboše Saula.
5 I David posla poslanike k ljudima u Javisu Galadovom, i reče im: Da ste blagosloveni Gospodu što učiniste milost gospodaru svom, Saulu i pogreboste ga.
6 Zato da učini Gospod vama milost i veru; a ja ću vam učiniti dobro, što ste to učinili.
7 I neka vam se ukrepe ruke i budite hrabri; jer Saul, gospodar vaš, pogibe, a dom Judin pomaza mene za cara nad sobom.
8 Ali Avenir, sin Nirov, vojvoda Saulov uze Isvosteja sina Saulovog, i odvede ga u Mahanajim.
9 I zacari ga nad Galadom i nad Asurom i Jezraelom i Jefremom i Venijaminom i nad svim Izrailjem.
10 Četrdeset godina beše Isvosteju sinu Saulovom kad poče carovati nad Izrailjem; i carova dve godine. Samo dom Judin držaše se Davida.
11 A David carova u Hevronu nad domom Judinim sedam godina i šest meseci.
12 Potom izidje Avenir, sin Nirov, i sluge Isvosteja sina Saulovog iz Mahanajima u Gavaon.
13 Takodje i Joav sin Serujin i sluge Davidove izidjoše i sretoše se s njima kod jezera gavaonskog, i stadoše jedan s jedne strane a drugi s druge strane.
14 Tada reče Avenir Joavu: Neka ustanu momci i neka se proigraju pred nama. I reče Joav: Neka ustanu.
15 I ustadoše, i izidjoše na broj: dvanaest od Venijamina sa strane Isvosteja sina Saulovog, i dvanaest izmedju sluga Davidovih.
16 I uhvatiše jedan drugog za glavu, i tisnu jedan drugom mač svoj u bok, i popadaše zajedno. Otuda se prozva ono mesto Halkat-Asurim kod Gavaona.
17 I bi žestok boj onog dana; i sluge Davidove razbiše Avenira i Izrailjce.
18 A onde behu tri sina Serujina: Joav i Avisaj i Asailo. A Asailo beše lak na nogu kao srna u polju;
19 I potera Asailo Avenira, i ne svrnu ni nadesno ni nalevo iza Avenira.
20 I Avenir obazre se natrag i reče: Jesi li ti, Asailo? A on reče: Ja sam.
21 A Avenir mu reče: Svrni nadesno ili nalevo, i uzmi jednog od tih momaka, i skini odoru s njega. Ali ne hte Asailo svrnuti iza njega.
22 I Avenir opet reče Asailu: Odstupi od mene; zašto da te sastavim sa zemljom? I kako bih smeo pogledati u Joava brata tvog?
23 Ali on ne hte odstupiti; i Avenir ga udari kopljem pod peto rebro, i izadje mu koplje na ledja, te on pade onde i umre na mestu. I ko god dodje na ono mesto gde pade i pogibe Asailo, ustavljaše se.
24 Ali Joav i Avisaj poteraše Avenira, i sunce zadje kad dodjoše do brda Ame, koja je prema Giji na putu u pustinju gavaonsku.
25 I skupiše se sinovi Venijaminovi za Avenirom, te se načini četa, i stadoše na vrh jednog brda.
26 I Avenir viknu Joava i reče: Hoće li mač proždirati doveka? Ne znaš li da jadi bivaju naposletku? Zašto već ne kažeš narodu da se prodju braće svoje?
27 A Joav reče: Tako živ bio Bog, da nisi kazao, narod bi još jutros otišao, nijedan ne bi terao brata svog.
28 Tada zatrubi Joav u trubu, i ustavi se sav narod i prestaše terati Izrailja, i ne biše se više.
29 I tako Avenir i ljudi njegovi idoše preko polja celu onu noć, i predjoše preko Jordana, i prošavši sav Vitron dodjoše u Mahanajim.
30 A Joav se vrati od Avenira, i kad skupi sav narod, ne beše od sluga Davidovih devetnaest ljudi i Asaila.
31 Ali sluge Davidove pobiše sinova Venijaminovih, ljudi Avenirovih, tri stotine i šezdeset ljudi, koji izgiboše.
32 A Asaila uzeše i pogreboše u grobu oca njegovog koji beše u Vitlejemu. I Joav i ljudi njegovi idoše svu noć, i osvanuše u Hevronu.




поглавље 3

1 I dugo beše rat izmedju doma Saulovog i doma Davidovog; Ali David sve većma jačaše, a dom Saulov postajaše sve slabiji.
2 I Davidu se rodiše sinovi u Hevronu: Prvenac mu beše Amnon od Ahinoame Jezraeljanke;
3 Drugi beše Hileav od Avigeje žene Navala Karmilca; treći Avesalom sin Mahe kćeri Talmaja cara gesurskog;
4 Četvrti Adonija sin Agitin; i peti Sefatija sin Avitalin;
5 I šesti Itram od Egle žene Davidove. Ti se rodiše Davidu u Hevronu.
6 I dok beše rat izmedju doma Saulovog i doma Davidovog, Avenir branjaše dom Saulov.
7 A Saul imaše inoču po imenu Resfu, kćer Ajinu; i Isvostej reče Aveniru: Zašto si spavao kod inoče oca mog?
8 I Avenir se razgnevi na reči Isvostejeve i reče: Jesam li ja pasja glava, koji sada činim na Judi milost domu Saula oca tvog i braći njegovoj i prijateljima njegovim, i nisam te pustio u ruke Davidove, te danas tražiš na meni zlo radi te žene?
9 Tako neka učini Bog Aveniru, i tako neka doda, ako ne učinim Davidu kako mu se Gospod zakleo,
10 Da se prenese ovo carstvo od doma Saulovog, i da se utvrdi presto Davidov nad Izrailjem i nad Judom, od Dana do Virsaveje.
11 I on ne može više ništa odgovoriti Aveniru, jer ga se bojaše.
12 I Avenir posla poslanike k Davidu od sebe i poruči: Čija je zemlja? I poruči mu: Učini veru sa mnom, i evo ruka će moja biti s tobom, da obratim k tebi svega Izrailja.
13 A on odgovori: Dobro; ja ću učiniti veru s tobom; ali jedno ištem od tebe, i to: da ne vidiš lice moje ako mi prvo ne dovedeš Mihalu, kćer Saulovu, kad dodješ da vidiš lice moje.
14 I posla David poslanike k Isvosteju, sinu Saulovom, i poruči mu: Daj mi ženu moju Mihalu, koju isprosih za sto okrajaka filistejskih.
15 I Isvostej posla te je uze od muža, od Faltila, sina Laisovog.
16 A muž njen podje s njom, i jednako plakaše za njom do Vaurima. Tada mu reče Avenir: Idi, vrati se natrag. I on se vrati.
17 Potom Avenir govori starešinama izrailjskim, i reče im: Pre tražiste Davida da bude car nad vama.
18 Eto sada učinite; jer je Gospod rekao za Davida govoreći: Preko Davida sluge svog izbaviću narod svoj Izrailja iz ruku filistejskih i iz ruku svih neprijatelja njihovih.
19 Tako govori Avenir i sinovima Venijaminovim. Potom otide Avenir i u Hevron da kaže Davidu sve što za dobro nadje Izrailj i sav dom Venijaminov.
20 I kad dodje Avenir k Davidu u Hevron i s njim dvadeset ljudi, učini David gozbu Aveniru i ljudima koji behu s njim.
21 I reče Avenir Davidu: Da ustanem i idem da skupim k caru gospodaru svom sav narod Izrailjev da učine veru s tobom, pa da caruješ kako ti duša želi. I David otpusti Avenira da ide s mirom.
22 A gle, sluge Davidove vraćahu se s Joavom iz boja, i terahu sa sobom velik plen; a Avenir već ne beše kod Davida u Hevronu, jer ga otpusti, te otide s mirom.
23 Joav dakle i sva vojska što beše s njim, dodjoše onamo; i javiše Joavu govoreći: Avenir sin Nirov dolazio je k caru, i on ga otpusti te otide s mirom.
24 I Joav otide k caru i reče: Šta učini? Gle, Avenir je dolazio k tebi; zašto ga pusti te otide?
25 Poznaješ li Avenira sina Nirovog? Dolazio je da te prevari, da vidi kuda hodiš i da dozna sve što radiš.
26 Potom otišavši Joav od Davida posla ljude za Avenirom da ga vrate od studenca Sire, a David ne znaše za to.
27 I kad se vrati Avenir u Hevron, odvede ga Joav na stranu pod vrata kao da govori s njim nasamo; onde ga udari pod peto rebro, te umre za krv Asaila brata njegovog.
28 A kad David posle to ču, reče: Ja nisam kriv ni carstvo moje pred Gospodom doveka za krv Avenira sina Nirovog.
29 Neka padne na glavu Joavovu i na sav dom oca njegovog; i neka dom Joavov ne bude nikad bez čoveka bolnog od tečenja ili gubavog ili koji ide o štapu ili koji padne od mača ili koji nema hleba.
30 Tako Joav i Avisaj brat njegov ubiše Avenira što on pogubi Asaila brata njihovog kod Gavaona u boju.
31 I reče David Joavu i svemu narodu koji beše s njim: Razderite haljine svoje i pripašite kostret, i plačite za Avenirom. I car David idjaše za nosilima.
32 A kad pogreboše Avenira u Hevronu, car podiže glas svoj i plaka na grobu Avenirovom; plaka i sav narod.
33 I naričući za Avenirom reče: Umre li Avenir kako umire bezumnik?
34 Ruke tvoje ne biše vezane, niti noge tvoje u okov okovane; pao si kao što se pada od nevaljalih ljudi. Tada još većma plaka za njim sav narod.
35 I dodje sav narod nudeći Davida da jede šta, dok još beše dan; ali se David zakle i reče: Bog neka mi učini tako, i tako neka doda, ako okusim hleba ili šta drugo dok ne zadje sunce.
36 I sav narod ču to, i bi im po volji; šta god činjaše car, beše po volji svemu narodu.
37 I pozna sav narod i sav Izrailj u onaj dan da nije bilo od cara što pogibe Avenir sin Nirov.
38 I car reče slugama svojim: Ne znate li da je vojvoda i to veliki poginuo danas u Izrailju?
39 Ali ja sam sada još slab, ako i jesam pomazani car; a ovi ljudi, sinovi Serujini, vrlo su mi silni. Neka Gospod plati onome koji čini zlo prema zloći njegovoj.




поглавље 4

1 A kad ču sin Saulov da je poginuo Avenir u Hevronu, klonuše mu ruke, i sav se Izrailj smete.
2 A imaše sin Saulov dve vojvode nad četama; jednom beše ime Vana, drugom beše ime Rihav, sinovi Rimona Viroćanina, od sinova Venijaminovih; jer se i Virot brojaše Venijaminu;
3 A Viroćani behu pobegli u Gitajim, gde ostaše kao došljaci do današnjeg dana.
4 I imaše Jonatan, sin Saulov, sina hromog na nogu, kome beše pet godina kad dodje glas o smrti Saulovoj i Jonatanovoj iz Jezraela, te ga uze dadilja njegova i pobeže, i kad brzo bežaše, on pade i ohronu; a ime mu beše Mefivostej.
5 I podjoše sinovi Rimona Viroćanina, Rihav i Vana, i dodjoše u podne u kuću Isvostejevu; a on počivaše u podne.
6 I udjoše u kuću kao da uzmu pšenice, i probodoše ga pod peto rebro Rihav i Vana, i pobegoše.
7 Kad udjoše u kuću, on ležaše na postelji svojoj u kleti gde spavaše, te ga probodoše i ubiše, i odsekoše mu glavu i uzeše je, pa otidoše putem preko polja celu onu noć.
8 I donesoše glavu Isvostejevu Davidu u Hevron, i rekoše caru: Evo glave Isvosteja sina Saulovog, neprijatelja tvog, koji je tražio dušu tvoju; i Gospod osveti danas cara, gospodara mog, od Saula i semena njegovog.
9 Ali David odgovarajući Rihavu i Vanu, bratu njegovom, sinovima Rimona Viroćanina, reče im: Tako da je živ Gospod, koji je izbavio dušu moju iz svake nevolje.
10 Kad onog koji mi javi govoreći: Gle, pogibe Saul, i mišljaše da će mi javiti dobre glase, uhvatih i ubih u Siklagu, i to mu bi od mene dar za glase njegove,
11 A kamoli ljude bezbožne, koji ubiše čoveka pravog, u kući njegovoj, na postelji njegovoj! Neću li tražiti krv njegovu iz vaših ruku, i vas istrebiti sa zemlje?
12 I zapovedi David momcima svojim, te ih pogubiše, i odsekoše im ruke i noge, i obesiše kod jezera hevronskog; a glavu Isvostejevu uzeše i pogreboše u grobu Avenirovom u Hevronu.




поглавље 5

1 Tada dodjoše sva plemena Izrailjeva k Davidu u Hevron, i rekoše mu govoreći: Evo, mi smo kost tvoja i telo tvoje.
2 I pre, dok Saul beše car nad nama, ti si odvodio i dovodio Izrailja; i Gospod ti je rekao: Ti ćeš pasti narod moj Izrailja i ti ćeš biti vodj Izrailju.
3 Tako dodjoše sve starešine Izrailjeve k caru u Hevron, i učini s njima car David veru u Hevronu pred Gospodom; i pomazaše Davida za cara nad Izrailjem.
4 Trideset godina beše Davidu kad se zacari, i carova četrdeset godina.
5 U Hevronu carova nad Judom sedam godina i šest meseci; a u Jerusalimu carova trideset i tri godine nad svim Izrailjem i Judom.
6 A car otide sa svojim ljudima u Jerusalim na Jevuseje, koji življahu u onoj zemlji. I oni rekoše Davidu govoreći: Nećeš ući ovamo dok ne uzmeš slepe i hrome, hoteći kazati: Neće ući ovamo David.
7 Ali David uze kulu Sion, to je grad Davidov.
8 Jer reče David u onaj dan: Ko god pobije Jevuseje i dodje do jaza, i do slepih i hromih, na koje mrzi duša Davidova, biće vojvoda. Zato se kaže: Slepi i hromi da ne ulaze u ovu kuću.
9 I sede David u kuli, i nazva je gradom Davidovim: i pogradi je David unaokolo od Milona i unutra.
10 I David jednako napredovaše, jer Gospod Bog nad vojskama beše s njim.
11 I Harim car tirski posla poslanike k Davidu, i kedrovih drva i drvodelja i kamenara, i sagradiše kuću Davidu.
12 I razume David da ga je Gospod utvrdio za cara nad Izrailjem, i da je uzvisio carstvo njegovo radi naroda svog Izrailja.
13 I uze David još inoča i žena iz Jerusalima, pošto dodje iz Hevrona; i rodi se Davidu još sinova i kćeri.
14 I ovo su imena onih koji mu se rodiše u Jerusalimu: Samuja i Sovav i Natan i Solomun,
15 I Jevar i Elisuja i Nafig i Jafija,
16 I Elisama i Elijada i Elifalet.
17 A Filisteji čuvši da su pomazali Davida za cara nad Izrailjem, izidjoše svi Filisteji da traže Davida; a David čuvši to, otide u kulu.
18 I Filisteji došavši raširiše se po dolini rafajskoj.
19 Tada David upita Gospoda govoreći: Hoću li izaći na Filisteje? Hoćeš li ih dati u moje ruke? A Gospod reče Davidu: Izadji; doista ću dati Filisteje u tvoje ruke.
20 Tada David dodje u Val-Ferasim, i pobi ih onde, i reče: Prodre Gospod neprijatelje moje preda mnom kao kad voda prodire. Otuda se prozva ono mesto Val-Ferasim.
21 I ostaviše onde lažne bogove svoje; a David i ljudi njegovi odnesoše ih.
22 I opet nanovo dodjoše Filisteji, i raširiše se u dolini rafajskoj.
23 I David upita Gospoda, koji reče: Ne idi pred njih, nego im zadji za ledja, pa udari na njih prema dudovima.
24 Pa kad čuješ da zašušti po vrhovima od dudova, onda se kreni, jer će onda poći Gospod pred tobom da pobije vojsku filistejsku.
25 I David učini tako kako mu zapovedi Gospod, i pobi Filisteje od Gavaje do Gezera.




поглавље 6

1 Posle skupi opet David sve ljude izabrane iz Izrailja, trideset hiljada.
2 Pa se podiže David i sav narod što beše s njim i otide iz Vale Judine da prenese otuda kovčeg Božji, kod kog se priziva ime, ime Gospoda nad vojskama, koji sedi na heruvimima.
3 I metnuše kovčeg Božji na nova kola, i povezoše ga iz kuće Avinadavove, koja beše na brdu; a Uza i Ahijo sinovi Avinadavovi upravljahu novim kolima.
4 I odvezoše kovčeg Božji iz kuće Avinadavove, koja beše na brdu, i Ahijo idjaše pred kovčegom.
5 A David i sav dom Izrailjev udarahu pred Gospodom u svakojake sprave od drveta kedrovog, u gusle, u psaltire, u bubnje, u svirale i u kimvale.
6 A kad dodjoše do gumna Nahonovog, Uza se maši za kovčeg Božji i prihvati ga, jer volovi potegoše na stranu.
7 I Gospod se razgnevi na Uzu, i udari ga Bog onde za tu nepažnju, te umre onde kod kovčega Božijeg.
8 I ožalosti se David što Gospod ubi Uzu. Zato se prozva ono mesto Fares-Uza do danas.
9 I uplaši se David od Gospoda u onaj dan, i reče: Kako će doći k meni kovčeg Gospodnji?
10 I ne hte David odvesti kovčeg Gospodnji k sebi u grad Davidov; nego ga skloni David u kuću Ovid-Edoma Getejina.
11 I osta kovčeg Gospodnji u kući Ovid-Edoma Getejina tri meseca, i blagoslovi Gospod Ovid-Edoma i sav dom njegov.
12 I javiše caru Davidu govoreći: Gospod blagoslovi dom Ovid-Edomov i sve što ima radi kovčega Božijeg. Tada otide David, i prenese kovčeg Božji iz kuće Ovid-Edomove u grad Davidov s veseljem.
13 I kad oni koji nošahu kovčeg Gospodnji postupiše šest koraka, prinese na žrtvu vola i debela ovna.
14 I David igraše iz sve snage pred Gospodom, i beše ogrnut oplećkom lanenim.
15 Tako David i sav dom Izrailjev nošahu kovčeg Gospodnji podvikujući i trubeći u trube.
16 A kad kovčeg Gospodnji ulažaše u grad Davidov, Mihala kći Saulova gledajući s prozora vide cara Davida gde skače i igra pred Gospodom, i podrugnu mu se u srcu svom.
17 A kad donesoše kovčeg Gospodnji, namestiše ga na njegovo mesto u šatoru koji mu razape David. I prinese David žrtve zahvalne pred Gospodom.
18 Potom prinesavši David žrtve paljenice i žrtve zahvalne blagoslovi narod u ime Gospoda nad vojskama.
19 I razdade medju sav narod, medju sve mnoštvo Izrailjevo, i ljudima i ženama, svakom po jedan hleb i komad mesa i žban vina. Potom otide narod, svak svojoj kući.
20 I David se vrati da blagoslovi svoj dom; a Mihala kći Saulova izidje na susret Davidu, i reče: Kako je slavan bio danas car Izrailjev, kad se danas otkrivao pred sluškinjama sluga svojih, kao što se otkrivaju nikakvi ljudi!
21 A David reče Mihali: Pred Gospodom, koji me je izabrao preko oca tvog i preko svega doma njegovog, te mi zapovedio da budem vodj narodu Gospodnjem, Izrailju, igrao sam, i igraću pred Gospodom.
22 I još ću se većma poniziti, i još ću manji sebi biti; i opet ću biti slavan pred sluškinjama, za koje govoriš.
23 I Mihala kći Saulova ne ima poroda do smrti svoje.




поглавље 7

1 A kad car sedjaše kod kuće svoje, i Gospod mu dade mir svuda unaokolo od svih neprijatelja njegovih,
2 Reče car Natanu proroku: Vidi, ja stojim u kući od kedrova drveta, a kovčeg Božji stoji pod zavesima.
3 A Natan reče caru: Šta ti je god u srcu, idi, čini, jer je Gospod s tobom.
4 Ali onu noć dodje reč Gospodnja k Natanu govoreći:
5 Idi i reci sluzi mom Davidu: Ovako veli Gospod: Ti li ćeš mi načiniti kuću da u njoj nastavam?
6 Kad nisam nastavao u kući od kad izvedoh sinove Izrailjeve iz Misira do danas, nego sam hodio u šatoru i u naslonu.
7 Kuda sam god hodio sa svim sinovima Izrailjevim, jesam li jednu reč rekao kome od sudija Izrailjevih, kojima zapovedah da pasu narod moj Izrailja, i kazao: Zašto mi ne načinite kuće od kedra?
8 Ovako dakle reci Davidu sluzi mom: Ovako veli Gospod nad vojskama: Ja te uzeh od tora, od ovaca, da budeš vodj narodu mom, Izrailju:
9 I bejah s tobom kuda si god hodio, i istrebih sve neprijatelje tvoje ispred tebe, i stekoh ti ime veliko, kao što je ime velikih ljudi koji su na zemlji.
10 I odrediću mesto narodu svom Izrailju, i posadiću ga, te će nastavati u svom mestu, i neće se više pretresati, niti će ih više mučiti nepravednici kao pre,
11 I od onog dana kad postavih sudije nad narodom svojim Izrailjem; i smiriću te od svih neprijatelja tvojih. Jošte ti javlja Gospod da će ti Gospod načiniti kuću.
12 Kad se navrše dani tvoji, i počineš kod otaca svojih, podignuću seme tvoje nakon tebe, koje će izaći iz utrobe tvoje, i utvrdiću carstvo njegovo.
13 On će sazidati dom imenu mom, i utvrdiću presto carstva njegovog doveka.
14 Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti sin: ako učini šta zlo, karaću ga prutom ljudskim i udarcima sinova čovečijih.
15 Ali milost moja neće se ukloniti od njega kao što sam je uklonio od Saula, kog uklonih ispred tebe.
16 Nego će tvrd biti dom tvoj i carstvo tvoje doveka pred tobom, i presto će tvoj stajati doveka.
17 Po svim ovim rečima i po svoj ovoj utvari kaza Natan Davidu.
18 Tada dodje car David i stade pred Gospodom, i reče: Ko sam ja, Gospode, Gospode, i šta je moj dom, te si me doveo dovde?
19 Pa i to Ti se još čini malo, Gospode, Gospode, nego si govorio i za dom sluge svog na dugo vremena. Je li to zakon čovečji, Gospode, Gospode!
20 Ali šta će jošte David da Ti govori? Ta Ti znaš slugu svog, Gospode, Gospode!
21 Radi reči svoje i po srcu svom učinio si sve ove velike stvari obznanjujući ih sluzi svom.
22 Zato si velik, Gospode Bože, nema takvog kakav si Ti; i nema Boga osim Tebe, po svemu što čusmo svojim ušima.
23 Jer koji je narod na zemlji kao Tvoj narod Izrailj? Kog je radi Bog išao da ga iskupi da mu bude narod i da steče sebi ime i da vam učini velika i strašna dela u zemlji Tvojoj, pred narodom Tvojim, koji si iskupio sebi iz Misira, od naroda i bogova njihovih.
24 Jer si utvrdio sebi narod svoj Izrailja da Ti bude narod doveka; a Ti si im, Gospode, Bog.
25 I tako, Gospode Bože, reč koju si obrekao sluzi svom i domu njegovom, potvrdi zasvagda, i učini kako si rekao.
26 Neka se veliča ime Tvoje do veka, da se govori: Gospod je nad vojskama Bog nad Izrailjem; i dom sluge Tvog Davida neka stoji tvrdo pred Tobom.
27 Jer si Ti, Gospode nad vojskama, Bože Izrailjev, javio sluzi svom govoreći: Dom ću sazidati tebi. Zato sluga Tvoj nadje u srcu svom da Ti se pomoli ovom molitvom.
28 Tako, Gospode, Gospode, Ti si Bog, i reči su Tvoje istina; Ti si ovo dobro obrekao sluzi svom.
29 Budi, dakle, voljan i blagoslovi dom sluge svog da bude doveka pred Tobom; jer si Ti Gospode, rekao, i Tvojim će blagoslovom biti blagosloven dom sluge Tvog doveka.




поглавље 8

1 Posle toga razbi David Filisteje, i pokori ih, i uze David Meteg-Amu iz ruku filistejskih.
2 Razbi i Moavce, i izmeri ih užem povaljavši ih po zemlji, i izmeri ih dva uža da se pogube a jedno uže da se ostave u životu. I Moavci postaše sluge Davidove, i plaćahu mu danak.
3 David razbi i Adad-Ezera sina Reovovog cara sovskog, izašav da raširi vlast svoju do reke Efrata.
4 I zarobi ih David hiljadu i sedam stotina konjanika i dvadeset hiljada pešaka, i podreza David žile svim konjima kolskim, samo ostavi za sto kola.
5 I behu došli Sirci iz Damaska u pomoć Adad-Ezeru caru sovskom, i David pobi dvadeset i dve hiljade Siraca.
6 I namesti David vojsku u Siriji što je pod Damaskom, i Sirci postaše sluge Davidove plaćajući mu danak. I Gospod čuvaše Davida kuda god idjaše.
7 I David uze zlatne štitove koje imahu sluge Adad-Ezerove, i donese ih u Jerusalim.
8 I iz Vetaha i iz Virotaja, gradova Adad-Ezerovih, odnese car David silnu bronzu.
9 A kad ču Toja, car ematski, da je David pobio svu vojsku Adad-Ezerovu,
10 Posla Toja Jorama sina svog k caru Davidu da ga pozdravi i da mu čestita što je vojevao na Adad-Ezera i ubio ga, jer Toja imaše rat s Adad-Ezerom; i donese Joram zaklade zlatne i srebrne i bronzane.
11 Pa i to car David posveti Gospodu sa srebrom i zlatom što beše posvetio od svih naroda koje pokori,
12 Od Siraca i od Moavaca i od sinova Amonovih i od Filisteja i od Amalika, i od plena Adad-Ezera sina Reovovog, cara sovskog.
13 I David steče ime kad se vrati pobivši Sirce, osamnaest hiljada u slanoj dolini.
14 I namesti vojsku po Idumeji, po svoj Idumeji namesti vojsku, i svi Edomci postaše sluge Davidove. I Gospod čuvaše Davida kuda god idjaše.
15 Tako carova David nad svim Izrailjem, sudeći i dajući pravdu svemu narodu svom.
16 I Joav sin Serujin beše nad vojskom; a Josafat sin Ahiludov pametar;
17 A Sadok sin Ihitovov i Ahimeleh sin Avijatarov sveštenici; a Seraja pisar;
18 A Venaja sin Jodajev beše nad Heretejima i Feletejima; a sinovi Davidovi knezovi.




поглавље 9

1 I reče David: Ima li jošte ko da je ostao od doma Saulovog? Da mu učinim milost radi Jonatana.
2 A beše jedan sluga doma Saulovog, po imenu Siva; i dozvaše ga k Davidu. I reče mu car: Jesi li ti Siva? A on reče: Ja sam, sluga tvoj.
3 A car reče: Ima li jošte ko od doma Saulovog da mu učinim milost Božiju? A Siva reče caru: Još ima sin Jonatanov, hrom na nogu.
4 I reče mu car: Gde je? A Siva reče caru: Eno ga u domu Mahira sina Amilovog u Lodevaru.
5 Tada posla car David da ga dovedu iz Lodevara iz doma Mahira sina Amilovog.
6 A kad dodje k Davidu Mefivostej sin Jonatana sina Saulovog, pade na lice svoje i pokloni se. A David reče: Mefivosteju! A on reče: Evo sluge tvog.
7 A David mu reče: Ne boj se; jer ću ti učiniti milost Jonatana radi oca tvog, daću ti natrag sve njive Saula oca tvog; a ti ćeš svagda jesti za mojim stolom.
8 A on se pokloni i reče: Ko sam ja sluga tvoj, te si pogledao na mrtvog psa kao što sam ja?
9 I car dozva Sivu slugu Saulovog, i reče mu: Šta je god bilo Saulovo i svega doma njegovog, dao sam sinu tvog gospodara.
10 Radi mu dakle zemlju ti i sinovi tvoji i sluge tvoje, i donosi da sin gospodara tvog ima hleb da jede; ali Mefivostej sin gospodara tvog ješće svagda za mojim stolom. Siva pak imaše petnaest sinova i dvadeset sluga.
11 I reče Siva caru: Kako je car gospodar moj zapovedio sluzi svom, sve će činiti sluga tvoj. Ali Mefivostej, reče car, ješće za mojim stolom kao carski sin.
12 A Mefivostej imaše malog sina, kome ime beše Miha; a svi koji življahu u domu Sivinom behu sluge Mefivostejeve.
13 A Mefivostej sedjaše u Jerusalimu, jer svagda jedjaše za carevim stolom, a beše hrom na obe noge.




поглавље 10

1 A posle toga umre car sinova Amonovih, i zacari se Anun sin njegov na njegovo mesto.
2 I reče David: Da učinim milost Anunu sinu Nasovom, kao što je otac njegov meni učinio milost. I posla David da ga poteši za ocem preko sluga svojih. I dodjoše sluge Davidove u zemlju sinova Amonovih.
3 A knezovi sinova Amonovih rekoše Anunu gospodaru svom: Misliš da je David zato poslao ljude da te poteše, što je rad učiniti čast ocu tvom? A nije zato poslao David k tebi sluge svoje da promotri grad i uhodi, pa posle da ga raskopa?
4 Tada Anun uhvati sluge Davidove, i obrija im brade do pola i odseče im haljine po pole, do zadnjice, i opravi ih natrag.
5 A kad to javiše Davidu, on posla pred njih, jer ljudi behu grdno osramoćeni, i poruči im car: Sedite u Jerihonu dokle vam naraste brada, pa onda dodjite natrag.
6 Tada sinovi Amonovi videći gde se omraziše s Davidom, poslaše sinovi Amonovi, te najmiše Siraca od Vet-Reova i Siraca od Sove dvadeset hiljada pešaka, i u cara od Mahe hiljadu ljudi, i od Is-Tova dvanaest hiljada ljudi.
7 A David kad to ču, posla Joava sa svom hrabrom vojskom svojom.
8 I Izidjoše sinovi Amonovi, i uvrstaše se pred vratima, a Sirci iz Sove i iz Reova i ljudi iz Is-Tova i iz Mahe behu za sebe u polju.
9 I Joav videći nameštenu vojsku prema sebi spred i ozad, uze odabrane iz sve vojske izrailjske, i namesti ih prema Sircima;
10 A ostali narod predade Avisaju bratu svom da ih namesti prema sinovima Amonovim.
11 I reče: Ako Sirci budu jači od mene, dodji mi u pomoć; ako li sinovi Amonovi budu jači od tebe, ja ću doći tebi u pomoć.
12 Budi hrabar, i držimo se hrabro za svoj narod i za gradove Boga svog; a Gospod neka učini šta mu je po volji.
13 Tada Joav i narod koji beše s njim primakoše se da udare na Sirce, ali oni pobegoše ispred njega.
14 A sinovi Amonovi videći gde pobegoše Sirci, pobegoše i oni ispred Avisaja, i udjoše u svoj grad. I vrati se Joav od sinova Amonovih, i dodje u Jerusalim.
15 Ali Sirci kad videše gde ih nadbiše Izrailjci, skupiše se opet.
16 I Adad-Ezer posla, te dovede Sirce ispreko reke, koji dodjoše u Elam; a Sovak, vojvoda Adad-Ezerov idjaše pred njima.
17 Kad to javiše Davidu, on skupi sve Izrailjce, i predje preko Jordana i dodje u Elam; i Sirci se namestiše protiv Davida i pobiše se s Davidom.
18 Ali pobegoše Sirci ispred Izrailja, i pobi David Siraca sedam stotina i četrdeset hiljada konjika; i Sovaka vojvodu njihovog ubi, te pogibe onde.
19 I kad videše svi carevi, sluge Adad-Ezerove, da ih razbi Izrailj, učiniše mir s Izrailjem, i služahu im, i Sirci ne smeše više pomagati sinovima Amonovim.




поглавље 11

1 A kad prodje godina, u vreme kad carevi idu na vojsku, posla David Joava i sluge svoje s njim, i svega Izrailja, te potirahu sinove Amonove, i opkoliše Ravu; a David osta u Jerusalimu.
2 I pred veče usta David s postelje svoje, i hodajući po krovu carskog dvora ugleda s krova ženu gde se mije, a žena beše vrlo lepa na oči.
3 I David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina?
4 I David posla poslanike da je dovedu; i kad dodje k njemu, on leže s njom, a ona se beše očistila od nečistote svoje; posle se vrati svojoj kući.
5 I zatrudne žena, te posla i javi Davidu govoreći: Trudna sam.
6 Tada David posla k Joavu i poruči: Pošlji mi Uriju Hetejina. I posla Joav Uriju k Davidu.
7 I kad Urija dodje k njemu, zapita ga David kako je Joav i kako je narod i kako ide rat.
8 Potom reče David Uriji: Idi kući svojoj, i operi noge svoje. I Urija izidje iz carevog dvora, a za njim iznesoše jelo carsko.
9 Ali Urija leže na vratima dvora carevog sa svim slugama gospodara svog, i ne otide kući svojoj.
10 I javiše Davidu govoreći: Urija nije otišao kući svojoj. A David reče Uriji: Nisi li došao s puta? Zašto ne ideš kući svojoj?
11 A Urija reče Davidu: Kovčeg i Izrailj i Juda stoje po šatorima, i Joav gospodar moj i sluge gospodara mog stoje u polju, pa kako bih ja ušao u kuću svoju da jedem i pijem i spavam sa ženom svojom? Tako ti bio živ i tako bila živa duša tvoja, neću to učiniti.
12 Tada reče David Uriji: Ostani ovde još danas, pa ću te sutra otpustiti. Tako osta Urija u Jerusalimu onaj dan i sutradan.
13 I pozva ga David da jede i pije s njim, te ga opije. A uveče otide, te leže na postelju svoju sa slugama gospodara svog, a kući svojoj ne otide.
14 A ujutru napisa David knjigu Joavu, i posla po Uriji.
15 A u knjizi pisa i reče: Namestite Uriju gde je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine.
16 I Joav opkolivši grad namesti Uriju na mesto gde je znao da su najhrabriji ljudi.
17 I izidjoše ljudi iz grada i pobiše se s Judom. I pogibe iz naroda nekoliko sluga Davidovih; pogibe i Urija Hetejin.
18 Tada Joav posla k Davidu, i javi mu sve što bi u boju.
19 I zapovedi glasniku govoreći: Kad pripovediš caru sve što je bilo u boju,
20 Ako se razgnevi car i reče ti: Zašto ste išli tako blizu grada da se bijete? Zar niste znali kako se strelja s grada?
21 Ko je ubio Avimeleha sina Jeruvesetovog? Nije li žena bacila na nj komad žrvnja sa zida, te pogibe u Tevesu? Zašto ste išli blizu zida? Tada reci: Poginuo je i sluga tvoj Urija Hetejin.
22 I otide glasnik, i došavši javi Davidu sve za šta ga je poslao Joav.
23 I reče glasnik Davidu: Behu jači od nas, i izidjoše u polje na nas, ali ih uzbismo do vrata gradskih.
24 A strelci stadoše streljati na sluge tvoje sa zida, i pogibe nekoliko sluga carevih, tako i sluga tvoj Urija Hetejin pogibe.
25 Tada reče David glasniku: Ovako reci Joavu: Ne budi zlovoljan za to; jer mač proždire sad ovog sad onog; udri još jače na grad i raskopaj ga. Tako ga ohrabri.
26 A žena Urijina čuvši da je poginuo muž njen Urija, plaka za mužem svojim.
27 A kad prodje žalost, posla David i uze je u kuću svoju, i ona mu posta žena, i rodi mu sina. Ali ne beše po volji Gospodu šta učini David.




поглавље 12

1 I posla Gospod Natana k Davidu; i on došav k njemu reče mu: U jednom gradu behu dva čoveka, jedan bogat a drugi siromah.
2 Bogati imaše ovaca i goveda vrlo mnogo;
3 A siromah nemaše ništa do jednu malu ovčicu, koju beše kupio, i hranjaše je, te odraste uza nj i uz decu njegovu, i jedjaše od njegovog zalogaja, i iz njegove čaše pijaše, i na krilu mu spavaše, i beše mu kao kći.
4 A dodje putnik k bogatom čoveku, a njemu bi žao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dodje k njemu; nego uze ovcu onog siromaha, i zgotovi je čoveku, koji dodje k njemu.
5 Tada se David vrlo razgnevi na onog čoveka, i reče Natanu: Tako živ bio Gospod, zaslužio je smrt onaj koji je to učinio.
6 I ovcu neka plati učetvoro, što je to učinio i nije mu žao bilo.
7 Tada reče Natan Davidu: Ti si taj. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Ja sam te pomazao za cara nad Izrailjem, i ja sam te izbavio iz ruku Saulovih.
8 I dao sam ti dom gospodara tvog, i žene gospodara tvog na krilo tvoje, dao sam ti dom Izrailjev i Judin; i ako je malo dodao bih ti to i to.
9 Zašto si prezreo reč Gospodnju čineći šta Njemu nije po volji? Uriju Hetejina ubio si mačem i uzeo si ženu njegovu sebi za ženu, a njega si ubio mačem sinova Amonovih.
10 Zato neće se odmaći mač od doma tvog doveka, što si me prezreo i uzeo ženu Urije Hetejina da ti bude žena.
11 Ovako veli Gospod: Evo, ja ću podignuti na te zlo iz doma tvog, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvom, te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakome.
12 Jer ti si učinio tajno, ali ću ja ovo učiniti pred svim Izrailjem i svakom na vidiku.
13 Tada reče David Natanu: Sagreših Gospodu. A Natan reče Davidu: i Gospod je proneo greh tvoj; nećeš umreti.
14 Ali što si tim delom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umreti sin koji ti se rodio.
15 Potom Natan otide svojoj kući. A Gospod udari dete koje rodi žena Urijina Davidu, te se razbole na smrt.
16 I David se moljaše Bogu za dete, i pošćaše se David, i došavši ležaše preko noći na zemlji.
17 I starešine doma njegovog ustaše oko njega da ga podignu sa zemlje, ali on ne hte, niti jede šta s njima.
18 A kad bi sedmi dan, umre dete; i ne smehu sluge Davidove javiti mu da je dete umrlo, jer govorahu: Evo, dok dete beše živo, govorasmo mu, pa nas ne hte poslušati; a kako ćemo mu kazati: Umrlo je dete? Hoće ga ucveliti.
19 A David videći gde sluge njegove šapću medju sobom, doseti se da je umrlo dete; i reče David slugama svojim: Je li umrlo dete? A oni rekoše: Umrlo je.
20 Tada David usta sa zemlje, i umi se, i namaza se i preobuče se; i otide u dom Gospodnji, i pokloni se. Potom opet dodje kući svojoj, i zaiska da mu donesu da jede; i jede.
21 A sluge njegove rekoše mu: Šta to radiš? Dok beše dete živo, postio si i plakao; a kad umre dete, ustao si i jedeš.
22 A on reče: Dok dete beše živo, postio sam i plakao, jer govorah: ko zna, može se smilovati Gospod na me da dete ostane živo.
23 A sad umrlo je; što bih postio? Mogu li ga povratiti? Ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni.
24 Potom David uteši Vitsaveju ženu svoju, i otide k njoj, i leže s njom. I ona rodi sina, kome nade ime Solomun. I mio beše Gospodu.
25 I posla Natana proroka, te mu nade ime Jedidija, radi Gospoda.
26 A Joav bijući Ravu sinova Amonovih, uze carski grad.
27 I posla poslanike k Davidu, i reče: Bih Ravu, i uzeh grad na vodi.
28 Nego sada skupi ostali narod, i stani u logor prema gradu, i uzmi ga, da ga ne bih ja uzeo i moje se ime spominjalo na njemu.
29 I David skupivši sav narod otide na Ravu, i udari na nju, i uze je.
30 I uze caru njihovom s glave krunu, u kojoj beše talanat zlata, s dragim kamenjem, i metnuše je na glavu Davidu, i odnese iz grada plen vrlo velik.
31 A narod koji beše u njemu izvede i metnu ih pod pile i pod brane gvozdene i pod sekire gvozdene, i sagna ih u peći gde se opeke peku. I tako učini svim gradovima sinova Amonovih. Potom se vrati David sa svim narodom u Jerusalim.




поглавље 13

1 A potom se dogodi: Avesalom sin Davidov imaše lepu sestru po imenu Tamaru, i zamilova je Amnon, sin Davidov.
2 I tužaše Amnon tako da se razbole radi Tamare sestre svoje; jer beše devojka, te se Amnonu činjaše teško da joj učini šta.
3 A imaše Amnon prijatelja, kome ime beše Jonadav sin Same brata Davidovog; i Jonadav beše vrlo domišljat.
4 I reče mu: Što se tako sušiš, carev sine, od dana na dan? Ne bi li mi kazao? A Amnon mu reče: Ljubim Tamaru sestru Avesaloma brata svog.
5 Tada mu reče Jonadav: Lezi u postelju svoju, i učini se bolestan; pa kad dodje otac tvoj da te vidi, ti mu reci: Neka dodje Tamara sestra moja da me nahrani, i da zgotovi pred mojim očima jelo da gledam, i iz njene ruke da jedem.
6 I Amnon leže i učini se bolestan; i kad dodje car da ga vidi, reče Amnon caru: Neka dodje Tamara sestra moja i zgotovi preda mnom dva jelca da jedem iz njene ruke.
7 Tada David posla k Tamari kući, i poruči joj: Idi u kuću brata svog Amnona i zgotovi mu jelo.
8 I Tamara otide u kuću brata svog Amnona, i on ležaše; i uze brašna i zamesi i zgotovi jelo pred njim i skuva.
9 Potom uze tavicu i izruči preda nj; ali Amnon ne hte jesti, nego reče: Kažite neka izidju svi koji su kod mene. I izidjoše svi.
10 Tada reče Amnon Tamari: Donesi to jelo u klet da jedem iz tvoje ruke. I Tamara uze jelo što beše zgotovila, i donese Amnonu bratu svom u klet.
11 A kad mu pruži da jede, on je uhvati i reče joj: Hodi, lezi sa mnom, sestro moja!
12 A ona mu reče: Ne, brate, nemoj me osramotiti, jer se tako ne radi u Izrailju, ne čini to bezumlje.
13 Kuda bih ja sa sramotom svojom? A ti bi bio kao koji od najgorih ljudi u Izrailju. Nego govori caru; on me neće tebi odreći.
14 Ali je on ne hte poslušati, nego savladavši je osramoti je i obleža je.
15 A posle omrze na nju Amnon veoma, te mržnja kojom mržaše na nju beše veća od ljubavi kojom je pre ljubljaše. I reče joj Amnon: Ustani, odlazi.
16 A ona mu reče: To će biti veće zlo od onog koje si mi učinio što me teraš. Ali je on ne hte poslušati.
17 Nego viknu momka koji ga služaše, i reče mu: Vodi ovu od mene napolje, i zaključaj vrata za njom.
18 A ona imaše na sebi šarenu haljinu, jer takve haljine nošahu carske kćeri dok su devojke. I sluga njegov izvede je napolje, i zaključa za njom vrata.
19 Tada Tamara posu se pepelom po glavi i razdre šarenu haljinu koju imaše na sebi, i metnu ruku svoju na glavu, i otide vičući.
20 A brat njen Avesalom, reče joj: Da nije Amnon brat tvoj bio s tobom? Ali, sestro moja, ćuti, brat ti je, ne misli o tom. I tako osta Tamara osamljena u kući brata svog Avesaloma.
21 I car David čuvši sve ovo razgnevi se vrlo.
22 Avesalom pak ne govoraše s Amnonom ni ružno ni lepo; jer Avesalom mržaše na Amnona što mu osramoti sestru Tamaru.
23 A posle dve godine kad se strižahu ovce Avesalomove u Val-Asoru, koji je kod Jefrema, on pozva sve sinove careve.
24 I dodje Avesalom k caru i reče mu: Evo, sad se strižu ovce sluzi tvom; neka podje car i sluge njegove sa slugom svojim.
25 Ali car reče Avesalomu: Nemoj, sine, nemoj da idemo svi, da ti ne budemo na tegotu. I premda navaljivaše, opet ne hte ići, nego ga blagoslovi.
26 A Avesalom reče: Kad ti nećeš, a ono neka ide s nama Amnon brat moj. A car mu reče: Što da ide s tobom?
27 Ali navali Avesalom na nj, te pusti s njim Amnona i sve sinove carske.
28 Tada Avesalom zapovedi momcima svojim govoreći: Pazite, kad se srce Amnonu razveseli od vina, i ja vam kažem: Ubijte Amnona; tada ga ubijte; ne bojte se, jer vam ja zapovedam, budite slobodni i hrabri.
29 I učiniše s Amnonom sluge Avesalomove kako im zapovedi Avesalom. Tada ustaše svi sinovi carevi i pojahaše svak svoju mazgu i pobegoše.
30 A dokle još behu na putu, dodje glas Davidu da je Avesalom pobio sve sinove careve, da nije ostao od njih ni jedan.
31 Tada ustavši car razdre haljine svoje, i leže na zemlju, i sve sluge njegove koje stajahu oko njega razdreše haljine svoje.
32 A Jonadav sin Same brata Davidovog progovori i reče: Neka ne govori gospodar moj da su pobili svu decu, careve sinove; poginuo je samo Amnon, jer Avesalom beše tako naumio od onog dana kad Amnon osramoti Tamaru sestru njegovu.
33 Neka dakle car gospodar moj ne misli o tom u srcu svom govoreći: Svi sinovi carevi pogiboše; jer je samo Amnon poginuo.
34 A Avesalom pobeže. A momak na straži podiže oči svoje i ugleda, a to mnogi narod ide k njemu pokraj gore.
35 I Jonadav reče caru: Evo idu sinovi carevi; kao što je kazao sluga tvoj, tako je bilo.
36 I kad izreče, a to sinovi carevi dodjoše, i podigavši glas svoj plakaše; a i car i sve sluge njegove plakaše vrlo.
37 Avesalom pak pobeže i otide k Talmaju sinu Amijudovom caru gesurskom. A David plakaše za sinom svojim svaki dan.
38 A kad Avesalom uteče i dodje u Gesur, osta onde tri godine.
39 Potom zažele car David otići k Avesalomu, jer se uteši za Amnonom što pogibe.




поглавље 14

1 A Joav sin Serujin opazi da se srce carevo obratilo k Avesalomu.
2 I posla Joav u Tekuju te dozva otuda ženu lukavu, pa joj reče: Učini se kao da si u žalosti, i obuci žalosne haljine, i nemoj se namazati uljem, nego budi kao žena koja odavna žali za mrtvim.
3 I otidi k caru, i govori mu tako i tako. I nauči je Joav šta će govoriti.
4 I kad otide žena Tekujanka k caru da govori, pade ničice na zemlju i pokloni se, i reče: Pomagaj care!
5 A car joj reče: Šta ti je? A ona reče: Udovica sam, umro mi je muž.
6 A imaše sluškinja tvoja dva sina, pa se svadiše u polju, a ne beše nikoga da ih razvadi, te jedan udari drugog i ubi ga.
7 I gle, sav dom usta na sluškinju tvoju govoreći: Daj tog što je ubio brata svog da ga pogubimo za dušu brata njegovog, kog je ubio, i da istrebimo naslednika; i tako hoće da ugase iskru koja mi je ostala, da ne ostave ime mužu mom ni ostatak na zemlji.
8 A car reče ženi: Idi kući svojoj, a ja ću narediti za te.
9 A žena Tekujanka reče caru: Care gospodaru! Neka na me i na dom oca mog padne krivica, a car i njegov presto neka je prav.
10 A car reče: Ko uzgovori na te, dovedi ga k meni, i neće te se više dotaći.
11 A ona reče: Neka se opomene car Gospoda Boga svog, da se ne umnože osvetnici koji ubijaju, i da ne ubiju sina mog. A on reče: Tako živ bio Gospod, nijedna dlaka s tvog sina neće pasti na zemlju.
12 A žena reče: Da kaže sluškinja tvoja nešto caru gospodaru. A on reče: Govori.
13 A žena reče: A zašto si namislio takvu stvar narodu Božijem? Jer car kao da je kriv govoreći tako, jer neće car da dozove natrag onog kog je odagnao.
14 Jer ćemo doista pomreti, i jesmo kao voda koja se prospe na zemlju i više se ne može skupiti; jer mu Bog nije uzeo život, nego je naumio da odagnani ne ostane odagnan od njega.
15 I tako dodjoh da kažem ovo caru gospodaru svom, jer me narod uplaši; zato reče sluškinja tvoja: Da govorim caru, može biti da će učiniti car šta sluškinja njegova kaže.
16 Jer će car uslišiti i izbaviti sluškinju svoju iz ruke onog koji hoće da istrebi mene i sina mog iz nasledstva Božijeg.
17 I sluškinja tvoja reče: Reč cara gospodara mog biće mi uteha, jer je car gospodar moj kao andjeo Božji, te sluša i dobro i zlo, i Gospod će Bog tvoj biti s tobom.
18 A car odgovori i reče ženi: Nemoj tajiti od mene šta ću te pitati. A žena reče: Neka govori car gospodar moj.
19 Tada car reče: Da nije Joavov posao u svemu tome što činiš? A žena odgovori i reče: Tako da je živa duša tvoja, care gospodaru, ne može se ni nadesno ni nalevo od svega što kaza car gospodar moj; jer sluga tvoj Joav zapovedio mi je i naučio sluškinju tvoju sve ovo da govorim.
20 Sluga je tvoj Joav učinio, te sam ovako izvila besedu svoju; ali je gospodar moj mudar kao andjeo Božji, te zna sve što biva na zemlji.
21 Tada reče car Joavu: Evo, ti si učinio to, idi, dovedi natrag dete Avesaloma.
22 Tada pade Joav licem na zemlju, i pokloni se i blagoslovi cara, i reče Joav: Danas vidi sluga tvoj da sam našao milost pred tobom, care gospodaru, kad je car učinio šta mu sluga njegov reče.
23 Potom se podiže Joav i otide u Gesur, i dovede natrag u Jerusalim Avesaloma.
24 I car reče: Neka ide svojoj kući, a lice moje da ne vidi. I otide Avesalom svojoj kući, i ne vide lice carevo.
25 A ne beše čoveka tako lepa kao Avesalom u svem Izrailju, da ga tako hvale; od pete do temena ne beše na njemu mane.
26 I kad bi strigao glavu (a imaše običaj svake godine strići je, jer mu beše teško), merio bi kosu s glave svoje, i bivaše je dvesta sikala carskom merom.
27 I rodiše se Avesalomu tri sina i jedna kći, kojoj beše ime Tamara, i ona beše lepa.
28 I Avesalom osta cele dve godine u Jerusalimu, a lice carevo ne vide.
29 Tada posla Avesalom po Joava da ga pošalje k caru; ali on ne hte doći k njemu; i posla opet drugi put, ali on ne hte doći.
30 Tada reče slugama svojim: Vidite li njivu Joavovu pored moje? Na njoj je ječam; idite i upalite je. I upališe sluge Avesalomove onu njivu.
31 Tada se podiže Joav, i dodje k Avesalomu u kuću, i reče mu: Zašto sluge tvoje upališe moju njivu?
32 Avesalom reče Joavu: Eto slao sam k tebi govoreći: Hodi ovamo da te pošaljem k caru da mu kažeš: Zašto sam došao iz Gesura? Bolje bi bilo da sam još onde. Zato da vidim lice carevo; ako li ima kakva krivica na meni, neka me pogubi.
33 I otide Joav k caru, i kaza mu. I dozva Avesaloma; a on došavši k caru pokloni se licem do zemlje pred carem, i car celiva Avesaloma.




поглавље 15

1 A posle toga nabavi sebi Avesalom kola i konja i pedeset ljudi, koji trčahu pred njim.
2 I ustajaše rano Avesalom, i stajaše kraj puta kod vrata; i ko god imaše parnicu i idjaše caru na sud, Avesalom ga dozivaše k sebi i govoraše: Iz kog si grada? A kad bi onaj odgovorio: Sluga je tvoj iz tog i tog plemena Izrailjevog,
3 Tada bi mu rekao Avesalom: Vidiš, tvoja je stvar dobra i pravedna, ali te nema ko saslušati kod cara.
4 Još govoraše Avesalom: Kad bih ja bio postavljen da sudim u zemlji! Da svaki k meni dolazi koji ima posla na sudu, ja bih mu dao pravicu.
5 I kad bi mu ko pristupio da mu se pokloni, on bi pružio ruku svoju, te bi ga uhvatio i poljubio.
6 Tako činjaše Avesalom sa svakim Izrailjcem, koji dolažaše na sud k caru; i Avesalom primamljivaše srca ljudi Izrailjaca.
7 A kad prodje četrdeset godina, reče Avesalom caru: Da otidem u Hevron da izvršim zavet koji sam zavetovao Gospodu.
8 Jer kad sedjah u Gesuru u Siriji, učini zavet sluga tvoj rekavši: Ako me Gospod odvede natrag u Jerusalim, poslužiću Gospodu.
9 A car mu reče: Idi s mirom. I on se podiže i otide u Hevron.
10 I razasla Avesalom po svim plemenima Izrailjevim uhode poručivši: Kad čujete trube da zatrube, recite: Zacari se Avesalom u Hevronu.
11 A s Avesalomom otide dvesta ljudi iz Jerusalima pozvanih; ali otidoše u prostoti svojoj ne znajući ništa.
12 A Avesalom posla i po Ahitofela Gilonjanina, savetnika Davidovog, da dodje iz grada svog Gilona, kad prinošaše žrtve. I buna posta jaka, i narod se sve više stecaše k Avesalomu.
13 Tada dodje glasnik k Davidu i reče: Srce Izrailju prista za Avesalomom.
14 A David reče svim slugama svojim koje behu s njim u Jerusalimu: Ustajte, da bežimo; inače nećemo uteći od Avesaloma; brže pohitajte, da ne pohita on i ne stigne nas i obori na nas zlo, i grada ne okrene pod mač.
15 A sluge careve rekoše caru: Šta je god volja caru gospodaru našem, evo sluga tvojih.
16 I otide car pešice i sav dom njegov; samo deset žena inoča ostavi car da mu čuvaju kuću.
17 I kada otide car i sav narod pešice, ustaviše se na jednom mestu podaleko.
18 A sve sluge njegove idjahu uza nj, i svi Hereteji i svi Feleteji; i svi Geteji, šest stotina ljudi, koji behu došli peške iz Gata, idjahu pred carem.
19 I reče car Itaju Getejinu: Što i ti ideš s nama? Vrati se i ostani kod cara; jer si stranac i opet ćeš otići u svoje mesto.
20 Juče si došao, pa zar danas da te krećem da se potucaš s nama? Ja ću ići kuda mogu, a ti se vrati i odvedi natrag braću svoju. Neka milost i vera bude s tobom.
21 A Itaj odgovori caru i reče: Tako živ da je Gospod i tako da je živ car gospodar moj, gde bude car gospodar moj, bilo na smrt ili na život, onde će biti i sluga tvoj.
22 Tada reče David Itaju: A ti hodi. I tako podje Itaj Getejin sa svim ljudima svojim i svom decom što behu s njim.
23 I sva zemlja plakaše glasno i sav narod prelažaše. I tako car predje preko potoka Kedrona, i sav narod predje idući k pustinji.
24 A gle, i Sadok beše onde i svi Leviti s njim noseći kovčeg zaveta Božijeg; i spustiše kovčeg Božji, a podje i Avijatar, dokle sav narod izidje iz grada.
25 I reče car Sadoku: Nosi kovčeg Božji natrag u grad; ako nadjem milost pred Gospodom, On će me dovesti natrag, i daće mi da opet vidim Njega i dom Njegov.
26 Ako li ovako kaže: Nisi mi mio; evo me, neka učini sa mnom šta mu bude volja.
27 Još reče car Sadoku svešteniku: Nisi li ti videlac? Vrati se u grad s mirom, i Ahimas sin tvoj i Jonatan sin Avijatarov, dva sina vaša s vama.
28 Vidite, ja ću se zabaviti u polju u pustinji dokle ne dodje od vas glasnik da mi javi.
29 I tako Sadok i Avijatar odnesoše kovčeg Božji natrag u Jerusalim, i ostaše onde.
30 A David idjaše uz goru maslinsku, i idući plakaše, i pokrivene glave i bos idjaše; tako i sav narod, koji beše s njim, svaki pokrivene glave idjaše, i idući plakaše.
31 Tada javiše Davidu i rekoše mu. Ahitofel je medju onima koji se pobuniše s Avesalomom. A David reče: Razbij nameru Ahitofelovu, Gospode!
32 I kad David dodje navrh gore, gde se htede pokloniti Bogu, gle, srete ga Husaj Arhijanin razdrte haljine i glave posute prahom.
33 I reče mu David: Ako podješ sa mnom bićeš mi na tegotu.
34 Ali da se vratiš u grad i kažeš Avesalomu: Biću tvoj sluga care! Bio sam dugo sluga tvom ocu, a sada ću tako biti tebi sluga; razbićeš mi nameru Ahitofelovu.
35 I sveštenici Sadok i Avijatar neće li biti s tobom? Šta god čuješ iz kuće careve, dokaži Sadoku i Avijataru sveštenicima.
36 Eto, onde su s njima dva sina njihova, Ahimas Sadokov i Jonatan Avijatarov, po njima mi javljajte šta god dočujete.
37 I otide u grad Husaj prijatelj Davidov, i Avesalom dodje u Jerusalim.




поглавље 16

1 A kad David predje malo preko vrha, gle, Siva, Mefivostejev, srete ga, sa dva magarca natovarena, na kojima beše dvesta hlebova i sto grozdova suvih i sto gruda smokava i meh vina.
2 I reèe car Sivi: Šta æe ti to? A Siva mu reèe: Magarci su za èeljad carevu, da jašu, a hlebovi i voæe da jedu momci, a vino da pije ko se umori u pustinji.
3 A car mu reèe: A gde je sin tvog gospodara? Reèe Siva caru: Eno ga, ostao je u Jerusalimu, jer reèe: Danas æe mi dom Izrailjev vratiti carstvo oca mog.
4 Tada reèe car Sivi: Evo, tvoje je sve što je bilo Mefivostejevo. A Siva reèe: Klanjam ti se, da nadjem milost pred tobom, care gospodaru!
5 I dodje car David do Vaurima; a gle, izidje odande jedan od roda doma Saulovog, po imenu Simej, sin Girin, i iduæi psovaše.
6 I bacaše se kamenjem na Davida i na sluge cara Davida, kome i s desne i s leve strane beše sav narod i svi junaci.
7 A Simej ovako govoraše psujuæi: Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovèe!
8 Obrati Gospod na tebe svu krv doma Saulovog, na èije si se mesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesalomu sinu tvom; eto te sada u tvom zlu, jer si krvopija.
9 Tada reèe caru Avisaj sin Serujin: Zašto da psuje ovaj mrtvi pas cara gospodara mog? Idem da mu skinem glavu.
10 Ali car reèe: Šta je vama do mene, sinovi Serujini? Neka psuje; jer mu je Gospod rekao: Psuj Davida. Pa ko sme kazati: Zašto tako èiniš?
11 Još reèe David Avisaju i svim slugama svojim: Eto, moj sin, koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neæe ovaj sin Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio.
12 Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju.
13 I tako David sa svojim ljudima idjaše svojim putem; a Simej idjaše pokraj gore prema njemu jednako psujuæi i bacajuæi se kamenjem na nj, i podižuæi prah.
14 I dodje car i sav narod što beše s njim, umorni, i odmoriše se onde.
15 A Avesalom i sav narod Izrailjev dodjoše u Jerusalim, i Ahitofel s njim.
16 A kad Husaj Arhijanin prijatelj Davidov dodje k Avesalomu, reèe Husaj Avesalomu: Da živi car! Da živi car!
17 A Avesalom reèe Husaju: Takva li je ljubav tvoja prema prijatelju tvom? Zašto nisi otišao s prijateljem svojim?
18 A Husaj reèe Avesalomu: Ne; nego koga je izabrao Gospod i ovaj narod i svi Izrailjci, njegov æu biti i kod njega æu ostati.
19 Svrh toga, kome bih služio? Eda li ne sinu njegovom? Kako sam služio ocu tvom, tako æu i tebi.
20 A Avesalom reèe Ahitofelu: Savetuj šta æemo èiniti.
21 A Ahitofel reèe Avesalomu: Lezi s inoèama oca svog, koje je ostavio da mu èuvaju kuæu, pa kad èuje sav Izrailj kako si se omrazio s ocem svojim, osiliæe ruka svima koji su s tobom.
22 Tada razapeše Avesalomu šator na krovu, i Avesalom leže s inoèama oca svog na vidiku svemu Izrailju.
23 I savet koji davaše Ahitofel u ono vreme beše kao da bi ko Boga upitao; takav beše svaki savet Ahitofelov i u Davida i u Avesaloma.




поглавље 17

1 Još reče Ahitofel Avesalomu: Da odaberem dvanaest hiljada ljudi pa da idem i teram Davida noćas.
2 Pa ću ga stignuti dok je umoran i iznemoglih ruku; i uplašiću ga, te će pobeći sav narod što je s njim, pa ću ubiti cara samog.
3 I obratiću sav narod k tebi; jer za onim koga tražiš stoji da se svi vrate k tebi; tada će se sav narod umiriti.
4 I to se učini dobro Avesalomu i svim starešinama Izrailjevim.
5 Ali reče Avesalom: Dozovite i Husaja Arhijanina da čujemo šta će i on reći.
6 A kad dodje Husaj k Avesalomu, reče mu Avesalom govoreći: Tako i tako reče Ahitofel; hoćemo li činiti kako on reče ili nećemo? Kaži ti.
7 A Husaj reče Avesalomu: Nije dobar savet što je sada savetovao Ahitofel.
8 Još reče Husaj: Ti znaš oca svog i ljude njegove da su hrabri i da su ljuta srca kao medvedica kad joj otmu medvediće u polju; svrh toga, tvoj je otac ratnik, neće noćiti s narodom.
9 Gle, on se je sada sakrio u kakvu jamu ili na drugo kako mesto. Pa ako u prvi mah koji od ovih poginu, ko god čuje svaki će reći: Pobijen je narod koji prista za Avesalomom.
10 A tada će najhrabriji, u kojih je srce kao srce lavovo, klonuti, jer sav Izrailj zna da je tvoj otac junak i da su hrabri koji su s njim.
11 Zato ja savetujem da skupiš k sebi sve Izrailjce od Dana do Virsaveje da ih bude kao peska na moru, pa ti glavom idi u boj.
12 Tada ćemo poći na nj, gde bi se god nalazio, i napašćemo na nj kao što rosa pada na zemlju, da mu ne ostane nijedan od svih ljudi što su s njim.
13 Ako li uteče u grad, sav narod izrailjski neka donese uža pod onaj grad, pa ćemo ga svući u potok, da se ni kamen ne nadje onde.
14 Tada reče Avesalom i svi Izrailjci: Bolji je savet Husaja Arhijanina nego savet Ahitofelov. Jer Gospod beše naredio da se razbije savet Ahitofelov, koji beše bolji, da bi Gospod navukao zlo na Avesaloma.
15 Potom reče Husaj sveštenicima Sadoku i Avijataru: Tako i tako savetova Ahitofel Avesaloma i starešine Izrailjeve, a ja savetovah tako i tako.
16 Nego brže pošaljite, te javite Davidu i recite: Nemoj noćas noćiti u polju u pustinji, nego predji preko, da ne bude proždrt car i sav narod što je s njim.
17 A Jonatan i Ahimas stajahu kod studenca Rogila, i dodje jedna sluškinja i kaza im, da bi otišli te javili caru Davidu; jer se ne smehu pokazati ni ući u grad.
18 Ali ih vide jedan momak, te kaza Avesalomu; a oni obojica brže otidoše, i dodjoše u Vaurim u kuću jednog čoveka koji imaše na dvoru studenac, te se spustiše u nj.
19 I žena uze i razastre ponjavu povrh studenca, i povrh nje razasu prekrupu. I tako se ne dozna.
20 Jer dodjoše sluge Avesalomove k onoj ženi u kuću, i rekoše joj: Gde je Ahimas i Jonatan? A žena im reče: Otidoše preko potoka. Tako traživši i ne našavši vratiše se u Jerusalim.
21 A kad otidoše, oni izadjoše iz studenca, i otidoše te javiše caru Davidu, i rekoše mu: Ustanite i predjite brže preko vode; jer je tako i tako savetovao Ahitofel na vas.
22 Tada usta David i sav narod što beše s njim, i predjoše preko Jordana pre zore, ne osta nijedan da ne predje preko Jordana.
23 Ahitofel pak videći gde se ne učini kako on savetova, osedla svog magarca, pa se podiže i otide kući svojoj, u svoj grad, i naredivši za svoju kuću obesi se te umre, i bi pogreben u grobu oca svog.
24 A David dodje u Mahanajim; Avesalom pak predje preko Jordana i sav Izrailj što beše s njim
25 I postavi Avesalom Amasu nad vojskom, na mesto Joavovo; a Amasa beše sin nekog čoveka po imenu Itre Izrailjca, koji obleža Avigeju kćer Nasovu, sestru Seruje matere Joavove.
26 I stade u logor Izrailj s Avesalomom u zemlji Galadovoj.
27 A kad dodje David u Mahanajim, Sovije sin Nasov iz Rave sinova Amonovih i Mahir sin Amilov iz Lodevara i Varzelaj od Galada iz Rogelima.
28 Donesoše postelje i čaša i sudova zemljanih i pšenice i ječma i brašna i prekrupe i boba i leća i prženih zrna,
29 I meda i masla i ovaca i sira kravljeg; donesoše Davidu i narodu što beše s njim da jedu. Jer govorahu: Narod je gladan i umoran i žedan u toj pustinji.




поглавље 18

1 I prebroja David narod što beše s njim, i postavi im hiljadnike i stotinike.
2 I predade David trećinu naroda Joavu, i trećinu Avisaju sinu Serujinom bratu Joavovom, i trećinu Itaju Getejinu. Pa onda reče car narodu: i ja ću ići s vama.
3 Ali narod reče: Nemoj ti ići; jer i da pobegnemo, neće mariti za to; ili da nas pola izgine, neće mariti za to; jer si ti sam kao nas deset hiljada, zato je bolje da nam iz grada pomažeš.
4 A car im reče: Šta vam se čini da je dobro učiniću. I car stade kod vrata, i sav narod izlažaše po sto i po hiljadu.
5 I zapovedi car Joavu i Avisaju i Itaju, i reče: Čuvajte mi dete Avesaloma. I sav narod ču kako car zapovedi svim vojvodama za Avesaloma.
6 I tako izidje narod u polje pred Izrailja, i zametnu se boj u šumi Jefremovoj.
7 Onde razbiše narod Izrailjev sluge Davidove, i mnogo izgibe onde u onaj dan, dvadeset hiljada.
8 Jer se boj raširi po svoj zemlji, i više proždre naroda u onaj dan šuma nego što proždre mač.
9 A Avesalom se sukobi sa slugama Davidovim, i Avesalom jahaše na mazgi, i mazga naidje pod granat veliki hrast, te on zape glavom za hrast i osta viseći izmedju neba i zemlje, a mazga ispod njega otrča.
10 Videvši to jedan čovek javi Joavu, i reče: Gle, videh Avesaloma gde visi o hrastu.
11 A Joav reče čoveku koji mu to kaza: Gle, vide, pa zašto ga ne ubi i ne svali ga na zemlju? Ja bih ti dao deset sikala srebra i jedan pojas.
12 A čovek reče Joavu: Da mi je u rukama izmereno hiljadu sikala srebra, ne bih digao ruku svoju na sina carevog; jer smo čuli kako je car zapovedio tebi i Avisaju i Itaju govoreći: Čuvajte mi svi dete Avesaloma.
13 Ili da sam učinio neveru na svoju dušu, ništa se ne može od cara zatajiti, i ti bi sam ustao na me.
14 A Joav reče: Neću ja dangubiti s tobom. Pa uzevši tri strele u ruku, zastreli ih u srce Avesalomu, jošte živom o hrastu.
15 Potom opkoliše Avesaloma deset momaka, koji nošahu oružje Joavu, i biše ga i ubiše.
16 Tada Joav zatrubi u trubu, i narod presta goniti Izrailja, jer Joav ustavi narod.
17 I uzeše Avesaloma i baciše u šumi u veliku jamu, i nabacaše na nj vrlo veliku gomilu kamenja; a Izrailjci svi pobegoše svaki k svom šatoru.
18 Avesalom pak beše podigao sebi spomenik za života u dolini carskoj; jer govoraše: Nemam sina, da se sačuva spomen imenu mom. I nazva onaj spomenik svojim imenom, koji se zove mesto Avesalomovo do današnjeg dana.
19 Tada reče Ahimas sin Sadokov: Da otrčim da odnesem glas caru, da ga je Gospod izbavio iz ruku neprijatelja njegovih.
20 A Joav mu reče: Nemoj danas biti glasnik, nego ćeš javiti drugi dan; a danas nemoj nositi glas, jer je sin carev poginuo.
21 Zatim reče Joav Husiju: Idi, javi caru šta si video. I pokloni se Husije Joavu, i otrča.
22 A Ahimas sin Sadokov opet reče Joavu: Šta mu drago, da trčim i ja za Husijem. Reče Joav: Što bi trčao, sine, kad nemaš dobar glas?
23 Opet reče: Šta mu drago, da trčim. Odgovori mu: A ti trči. I otrča Ahimas prečim putem, i preteče Husija.
24 A David sedjaše medju dvojim vratima, i stražar izidje na krov od vrata, na zid, i podigavši oči svoje ugleda, a to jedan čovek trči.
25 Pa povika stražar i javi caru. A car reče: Ako je jedan, glas nosi. I onaj idjaše sve bliže.
26 Potom ugleda stražar drugog čoveka gde trči. I povika stražar k vrataru i reče: Evo još jedan, trči sam. A car reče: I on nosi glas.
27 I reče stražar: Trk prvog čini mi se kao da je trk Ahimasa sina Sadokovog. Reče car: Dobar je čovek, i ide s dobrim glasom.
28 Tada povika Ahimas i reče caru: Sretno! I pokloni se caru licem do zemlje, i reče: Da je blagosloven Gospod Bog tvoj, koji predade ljude koji podigoše ruke svoje na cara gospodara mog.
29 A car mu reče: Je li zdravo dete Avesalom? Odgovori Ahimas: Video sam veliku vrevu, kad Joav posla slugu carevog i mene slugu tvog, ali ne znam šta beše.
30 A car mu reče: Ukloni se, i stani tamo. I on se ukloni, i stade.
31 Tada, gle, dodje Husije i reče: Glas caru i gospodaru mom da te je Gospod izbavio danas iz ruku svih koji ustadoše na te.
32 A car reče Husiju: Je li zdravo dete Avesalom? A Husije reče: Neka neprijatelji gospodara mog cara i koji god ustaju na te zla radi, neka prodju kao to dete.
33 Tada se car sneveseli, i pope se u gornju klet nad vratima, i stade plakati, a idući govoraše: Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Kamo da sam ja umro mesto tebe! Avesalome sine moj, sine moj!




поглавље 19

1 I javiše Joavu: Evo car plače i tuži za Avesalomom.
2 I pobeda onog dana pretvori se u žalost svemu narodu, jer narod ču u onaj dan gde govore: Žali car sina svog.
3 I narod se u onaj dan krio ulazeći u grad kao što se krije narod koji se stidi kad pobegne iz boja.
4 A car pokri lice svoje; i vikaše glasno: Sine moj Avesalome! Avesalome sine moj, sine moj!
5 Tada udje Joav k caru u kuću, i reče: Posramio si danas sve sluge svoje, koje ti danas dušu sačuvaše, i sinovima tvojim i kćerima tvojim i ženama tvojim i inočama tvojim.
6 Jer ljubiš one koji mrze na te, a mrziš na one koji te ljube; jer si pokazao danas da ne mariš za vojvode i za sluge; i vidim danas da bi ti milo bilo da je Avesalom živ, a mi svi da smo izginuli.
7 Zato ustani sada, i izidji i progovori lepo slugama svojim; jer zaklinjem se Gospodom, ako ne izidješ, neće nijedan ostati kod tebe ovu noć, i to će biti gore po te negoli sva zla koja su te snalazila od mladosti tvoje do sada.
8 Tada usta car, i sede na vratima; i kazaše svemu narodu govoreći: Evo, sedi car na vratima. I dodje sav narod pred cara. Ali Izrailjci behu pobegli, svak u svoj šator.
9 I sav se narod svadjaše medju sobom po svim plemenima Izrailjevim govoreći: Car nas je izbavio iz ruku neprijatelja naših, i izbavio nas je iz ruku filistejskih; a sada je pobegao iz zemlje od Avesaloma.
10 Avesalom pak, kog pomazasmo za cara nad sobom, pogibe u boju. Sada dakle zašto oklevate te ne dovedete natrag cara?
11 Zato car David posla k Sadoku i Avijataru sveštenicima i poruči: Govorite starešinama Judinim i recite: Zašto vi da budete poslednji koji će cara natrag dovesti u kuću njegovu? Jer govor svega Izrailja dodje do cara u kuću njegovu.
12 Vi ste moja braća, vi ste kost moja i telo moje. Zašto biste dakle bili poslednji koji će natrag dovesti cara?
13 Recite i Amasi: Nisi li kost moja i telo moje? Bog neka mi učini tako i tako neka doda, ako mi ne budeš vojvoda dok si živ namesto Joava.
14 I skloni srca svih ljudi od roda Judina kao jednog čoveka, te poslaše k caru govoreći: Vrati se sa svim slugama svojim.
15 I tako se car vrati, i dodje do Jordana; a Juda dodje do Galgala da srete cara i da ga prevede preko Jordana.
16 Pohita i Simej, sin Girin, od Venijamina, koji beše iz Vaurima, i sidje s ljudima roda Judinog na susret caru Davidu;
17 I hiljadu ljudi beše s njim od roda Venijaminovog; takodje i Siva sluga doma Saulovog s petnaest sinova svojih i dvadeset sluga svojih; i predjoše preko Jordana pred cara.
18 Preturiše i ladju da prevezu čeljad carevu i da učine šta bi mu bilo ugodno. A Simej, sin Girin, pade pred carem, kad htede da predje preko Jordana,
19 I reče caru: Ne primi mi bezakonja, gospodaru moj, i ne pominji pakosti koju je učinio sluga tvoj u onaj dan kad je car gospodar moj izašao iz Jerusalima; neka car ne misli o tome.
20 Jer sluga tvoj vidi da je zgrešio; i evo došao sam danas prvi iz svega doma Josifovog da sretnem cara, gospodara svog.
21 Ali odgovori Avisaj sin Serujin i reče: Eda li toga radi neće poginuti Simej što je psovao pomazanika Gospodnjeg?
22 A David reče: Šta je vama do mene, sinovi Serujini, te ste mi danas protivnici? Zar će danas ko poginuti u Izrailju, jer zar ne znam da sam danas postao car nad Izrailjem?
23 I reče car Simeju: Nećeš poginuti. I zakle mu se car.
24 Tako i Mefivostej, sin Saulov, dodje caru na susret; on, pak, ne opra nogu svojih, niti brade svoje očešlja, ni opra haljine svoje od onog dana kad otide car do dana kad se vrati s mirom.
25 I srete cara kad se vraćaše u Jerusalim; i reče mu car: Zašto ne podje sa mnom, Mefivosteju?
26 A on reče: Caru gospodaru moj, prevari me sluga moj; jer sluga tvoj reče: Osedlaću sebi magarca i uzjahaću ga i poći ću s carem; jer je hrom sluga tvoj.
27 I on opade slugu tvog kod gospodara mog cara; ali je car gospodar moj kao andjeo Božji; zato čini šta ti je drago.
28 Jer sav dom oca mog behu ljudi koji zaslužiše smrt pred carem gospodarem mojim, a ti posadi slugu svog medju one koji jedu za stolom tvojim, pa kako imaš još pravo, i kako se mogu još tužiti caru?
29 A car mu reče: Šta bi mi više govorio? Kazao sam: Ti i Siva podelite njivu.
30 A Mefivostej reče caru: Neka uzme sve, kad se car gospodar moj vratio na miru u dom svoj.
31 I Varzelaj od Galada dodje iz Rogelima, i podje s carem preko Jordana da ga prati preko Jordana.
32 A beše Varzelaj vrlo star, beše mu osamdeset godina, i hranjaše cara dok beše u Mahanajimu, jer beše vrlo bogat čovek.
33 I reče car Varzelaju: Hajde sa mnom; ja ću te hraniti kod sebe u Jerusalimu.
34 Ali Varzelaj reče caru: Koliko ima veka mog, da idem s carem u Jerusalim?
35 Ima mi danas osamdeset godina; mogu li raspoznavati dobro i zlo? Može li sluga tvoj kusom razlikovati šta će jesti i šta će piti? Mogu li jošte slušati glas pevačima i pevačicama? I zašto bi sluga tvoj još bio na tegotu caru, gospodaru mom?
36 Malo će proći sluga tvoj preko Jordana s carem; a zašto bi mi car tako naplatio?
37 Neka se sluga tvoj vrati, da umrem u svom gradu kod groba oca svog i matere svoje. Nego evo, sluga tvoj Himam neka ide s carem gospodarem mojim, i učini njemu šta ti bude drago.
38 A car reče: Neka ide sa mnom Himam; ja ću mu učiniti šta bude tebi drago, i šta god zaišteš u mene, sve ću ti učiniti.
39 I kad predje sav narod preko Jordana i car predje, celiva car Varzelaja i blagoslovi ga, i on se vrati u mesto svoje.
40 Otuda car otide u Galgal, i Himam otide s njim. I tako sav narod Judin doprati cara, i polovina naroda Izrailjevog.
41 A gle, svi ljudi Izrailjci dodjoše k caru i rekoše mu: Zašto te ukradoše braća naša, ljudi Judini, i prevedoše preko Jordana cara i dom njegov i sve ljude Davidove s njim?
42 A svi ljudi od Jude odgovoriše ljudima od Izrailja: Jer je car nama rod; pa što se srdite toga radi? Jesmo li šta pojeli caru? Je li nas darom darivao?
43 Tada odgovoriše ljudi od Izrailja ljudima od Jude, i rekoše: Mi imamo deset delova u cara, i Davidu smo više nego vi; zašto dakle ne mariste za nas? Nismo li mi prvi govorili da dovedemo natrag cara svog? Ali beseda ljudi od Jude beše tvrdja od besede ljudi od Izrailja.




поглавље 20

1 A onde se desi nevaljao čovek, po imenu Seva, sin Vihrijev, od Venijamina. On zatrubi u trubu i reče: Mi nemamo deo s Davidom, ni nasledstvo sa sinom Jesejevim; svak u svoj šator, o Izrailju!
2 Tako svi Izrailjci odstupiše od Davida i otidoše za Sevom sinom Vihrijevim; ljudi pak od Jude držaše se cara svog i otpratiše ga od Jordana do Jerusalima.
3 A kad car David dodje u kuću svoju u Jerusalim, uze car deset žena inoča, koje beše ostavio da mu čuvaju kuću, i metnu ih u zatvor, gde ih hranjaše ali ne legaše s njima, nego ostaše zatvorene do smrti svoje i življahu kao udovice.
4 Potom reče car Amasi: Sazovi mi ljude od Jude do tri dana, i nadji se i ti ovde.
5 I otide Amasa da sazove narod Judin; ali se zabavi preko roka koji mu beše odredjen.
6 A David reče Avisaju: Sad će nam Seva, sin Vihrijev, činiti gore nego Avesalom. Nego uzmi sluge gospodara svog, i goni ga da ne nadje za se koji tvrd grad i ne umakne nam iz očiju.
7 Tako izidjoše za njim ljudi Joavovi, i Hereteji i Feleteji i svi junaci, izidjoše iz Jerusalima da gone Sevu sina Vihrijevog.
8 I kad behu kod velikog kamena u Gavaonu, srete ih Amasa. A Joav beše opasan preko haljine koju imaše na sebi, i ozgo beše pripasao mač uz bedricu u koricama. I kad podje, mač mu ispade.
9 Tada reče Joav Amasi: Jesi li zdravo brate? I dohvati se Joav desnom rukom svojom brade Amasi da ga celuje.
10 A Amasa ne uzimaše na um mač, koji beše Joavu u ruci; a on ga udari njim pod peto rebro, i prosu mu creva na zemlju, te od jednog udarca umre. Potom Joav i Avisaj, brat njegov, otidoše u poteru za Sevom sinom Vihrijevim.
11 A jedan od momaka Joavovih stade kod njega i reče: Ko ljubi Joava i ko je Davidov, za Joavom!
12 A Amasa se valjaše u svojoj krvi nasred puta. I videći onaj čovek gde se zaustavlja sav narod, odvuče Amasu s puta u polje i baci haljinu na nj, kad vide gde se zaustavlja svaki ko naidje na nj.
13 I kad bi uklonjen s puta prodjoše svi za Joavom da teraju Sevu sina Vihrijevog.
14 I on prodje kroz sva plemena Izrailjeva do Avela i do Vetmahe sa svim Viranima, koji se okupiše te idjahu za njim.
15 I došavši opkoliše ga u Avel-Vet-Masi, i iskopaše opkop oko grada tako da stajahu pred zidom; i sav narod što beše s Joavom navaljivaše da obori zid.
16 Tada viknu jedna mudra žena iz grada: Čujte, čujte! Kažite Joavu: Pristupi ovamo da govorim s tobom.
17 A kad on pristupi k njoj, reče žena: Jesi li ti Joav? A on reče: Jesam. A ona reče: Poslušaj reči sluškinje svoje. A on reče: Da čujem.
18 A ona reče govoreći: Od starine se govori: Valja pitati u Avelu. I tako se izvršavaše.
19 Ja sam jedan od mirnih i vernih gradova u Izrailju, a ti hoćeš da zatreš grad, i to majku u Izrailju. Zašto hoćeš da proždreš nasledstvo Gospodnje?
20 A Joav odgovori i reče: Sačuvaj Bože! Sačuvaj Bože! Neću da proždrem ni da raskopam.
21 Nije tako; nego jedan iz gore Jefremove, po imenu Seva sin Vihrijev, podigao je ruku svoju na cara Davida; dajte samo njega, pa ću otići od grada. A žena reče Joavu: Evo, glava njegova baciće ti se preko zida.
22 I žena otide k svemu narodu s mudrošću svojom; i odsekoše glavu Sevi, sinu Vihrijevom, i baciše je Joavu. A on zatrubi u trubu, te se razidjoše od grada svak u svoj šator. A Joav se vrati u Jerusalim k caru.
23 A beše Joav nad svom vojskom Izrailjevom; a Venaja sin Jodajev beše nad Hetejima i Feletejima;
24 A Adoram beše nad dancima; a Josafat sin Ahiludov beše pametar;
25 Seja pisar; a Sadok i Avijatar sveštenici.
26 I Ira Jairanin beše knez Davidu.




поглавље 21

1 I bi glad za vremena Davidovog tri godine zaredom. I David potraži lice Gospodnje; a Gospod mu reče: To je sa Saula i s doma njegovog krvničkog, što pogubi Gavaonjane.
2 Tada car sazva Gavaonjane i govori im. A Gavaonjani ne behu od sinova Izrailjevih, nego ostatak od Amoreja, kojima se behu zakleli sinovi Izrailjevi, ali Saul gledaše da ih pobije revnujući za sinove Izrailjeve i Judine.
3 I reče David Gavaonjanima: Šta da vam učinim i čim da vas namirim, da blagoslovite dostojanje Gospodnje?
4 A Gavaonjani mu rekoše: Ne tražimo ni srebro ni zlato od Saula ili od doma njegovog, niti da se ko pogubi u Izrailju. A on reče: Šta dakle velite da vam učinim?
5 Tada rekoše caru: Ko nas je potro i radio da nas istrebi, da nas ne bude nigde u medjama Izrailjevim,
6 Od njegovih sinova neka nam se da sedam ljudi da ih obesimo Gospodu u Gavaji Saula izabranika Gospodnjeg. I reče car: Ja ću dati.
7 Ali car poštede Mefivosteja sina Jonatana sina Saulovog radi zakletve Gospodnje, koja bi medju njima, medju Davidom i Jonatanom sinom Saulovim.
8 I uze car dva sina Resfe, kćeri Ajine, koje rodi Saulu, Armonija i Mefivosteja, i pet sinova Mihale kćeri Saulove, koje rodi Adrilu sinu Varzelaja Meolaćanina.
9 I dade ih u ruke Gavaonjanima, a oni ih obesiše na gori pred Gospodom; i sva sedmorica pogiboše zajedno; a biše ubijeni prvih dana žetve, u početku ječmene žetve.
10 A Resfa kći Ajina uze vreću, i prostre po steni u početku žetve dokle ne pade na njih dažd sa neba, i ne dade pticama nebeskim da padaju na njih danju ni zverima poljskim noću.
11 I javiše Davidu šta učini Resfa kći Ajina, inoča Saulova.
12 I David otide te uze kosti Saulove i kosti Jonatana sina njegovog od gradjana u Javisu Galadovom, koji ih behu ukrali s ulice vet-sanske, gde ih obesiše Filisteji kad ubiše Filisteji Saula na Gelvuji.
13 I odnese odande kosti Saulove i kosti Jonatana sina njegovog, pa skupiše i kosti obešenih.
14 I pogreboše ih s kostima Saulovim i Jonatana sina njegovog u zemlji Venijaminovoj u Sili, u grobu Kisa oca njegovog, i učiniše sve kako zapovedi car. Tako se posle toga umilostivi Gospod zemlji.
15 I nasta opet rat izmedju Filisteja i Izrailja, i David otide sa slugama svojim, i tukoše se s Filistejima tako da David susta.
16 Tada Jesvi-Venov, koji beše od sinova Rafajevih, i u koplju mu beše trista sikala bronze, i imaše novo oružje, htede da ubije Davida.
17 Ali mu pomože Avisaj, sin Serujin, i udari Filistejina i ubi ga. Tada se zakleše ljudi Davidovi rekavši mu: Nećeš više ići s nama u boj da ne ugasiš videlo Izrailjevo.
18 Posle toga nasta opet rat s Filistejima u Govu; i tada Sivehaj Husaćanin ubi Safa, koji beše od sinova Rafajevih.
19 I opet nasta drugi rat u Govu s Filistejima; i tada Elhanan, sin Jare-Oregimov Vitlejemac, ubi brata Golijata Getejina, kome kopljača beše kao vratilo.
20 I opet nasta rat u Gatu, gde beše jedan čovek vrlo visok, koji imaše po šest prsta na rukama i na nogama, svega dvadeset i četiri, i on beše takodje roda Rafajevog.
21 I ružaše Izrailja te ga ubi Jonatan, sin Same, brata Davidovog.
22 Ta četvorica behu sinovi istog Rafaja iz Gata, i pogiboše od ruke Davidove i od ruke sluga njegovih.




поглавље 22

1 I izgovori David Gospodu reči ove pesme, kad ga izbavi Gospod iz ruku svih neprijatelja njegovih i iz ruke Saulove;
2 I reče: Gospod je moja Stena i Grad moj i Izbavitelj moj.
3 Bog je Stena moja, u Njega ću se uzdati, Štit moj i Rog spasenja mog, Zaklon moj i Utočište moje, Spasitelj moj, koji me izbavlja od sile.
4 Prizivam Gospoda, koga valja hvaliti, i opraštam se neprijatelja svojih.
5 Jer obuzeše me smrtni bolovi, potoci nevaljalih ljudi uplašiše me.
6 Bolovi grobni opkoliše me, stegoše me zamke smrtne.
7 U teskobi svojoj prizvah Gospoda, i k Bogu svom povikah, On ču iz dvora svog glas moj, i vika moja dodje mu do ušiju.
8 Zatrese se i pokoleba se zemlja, temelji nebesima zadrmaše se i pomeriše se, jer se On razgnevi.
9 Podiže se dim iz nozdrva Njegovih i iz usta Njegovih oganj koji proždire, živo ugljevlje odskakaše od Njega.
10 Savi nebesa i sidje; a mrak beše pod nogama Njegovim.
11 I sede na heruvima i polete, i pokaza se na krilima vetrenim.
12 Od mraka načini oko sebe šator, od mračnih voda, oblaka vazdušnih.
13 Od sevanja pred Njim goraše živo ugljevlje.
14 Zagrme s nebesa Gospod, i Višnji pusti glas svoj.
15 Pusti strele svoje, i razmetnu ih; munje, i razasu ih.
16 Pokazaše se dubine morske, i otkriše se temelji vasiljenoj od pretnje Gospodnje, od dihanja duha iz nozdrva Njegovih.
17 Tada pruži s visine ruku i uhvati me, izvuče me iz vode velike.
18 Izbavi me od neprijatelja mog silnog i od mojih nenavidnika, kad behu jači od mene.
19 Ustadoše na me u dan nevolje moje, ali mi Gospod bi potpora.
20 I izvede me na prostrano mesto, izbavi me, jer sam mu mio.
21 Dade mi Gospod po pravdi mojoj, po čistoti ruku mojih dariva me.
22 Jer se držah puteva Gospodnjih, i ne odmetnuh se Boga svog.
23 Nego su svi zakoni Njegovi preda mnom, i zapovesti Njegove ne uklanjam od sebe.
24 I bih mu veran, i čuvah se od bezakonja svog.
25 Dade mi Gospod po pravdi mojoj, po čistoti mojoj pred očima Njegovim.
26 Sa svetima postupaš sveto, s čovekom vernim verno;
27 S čistim čisto postupaš, a s nevaljalim nasuprot njemu.
28 Jer pomažeš narodu nevoljnom, a na ponosite spuštaš oči svoje i ponižavaš ih.
29 Ti si videlo moje, Gospode, i Gospod prosvetljuje tamu moju.
30 S Tobom razbijam vojsku, s Bogom svojim skačem preko zida.
31 Put je Božji veran, reč Gospodnja čista. On je štit svima koji se uzdaju u Nj.
32 Jer ko je Bog osim Gospoda? I ko je stena osim Boga našeg?
33 Bog je krepost moja i sila moja, i čini da mi je put bez mane.
34 Daje mi noge kao u jelena, i na visine moje stavlja me.
35 Uči ruke moje boju, te lome luk bronzani mišice moje.
36 Ti mi daješ štit spasenja svog, i milost tvoja čini me velika.
37 Širiš korake moje poda mnom, te se ne omiču gležnji moji.
38 Teram neprijatelje svoje, i potirem ih, i ne vraćam se dokle ih ne istrebim.
39 I istrebljujem ih, i obaram ih da ne mogu ustati, nego padaju pod noge moje.
40 Jer me Ti opasuješ snagom za boj: koji ustanu na me, obaraš ih poda me.
41 Neprijatelja mojih pleći Ti mi obraćaš, i potirem nenavidnike svoje.
42 Obziru se, ali nema pomagača: viču ka Gospodu, ali ih ne sluša.
43 Satirem ih kao prah zemaljski, kao blato po ulicama gazim ih i razmećem.
44 Ti me izbavljaš od bune naroda mog, čuvaš me da sam glava narodima; narod kog ne poznavah služi mi.
45 Tudjini laskaju mi, čujući pokoravaju mi se.
46 Tudjini blede, drhću u gradovima svojim.
47 Živ je Gospod, i da je blagoslovena Stena moja. Da se uzvisi Bog, Stena spasenja mog.
48 Bog, koji mi daje osvetu, i pokorava mi narode,
49 Koji me izvodi iz neprijatelja mojih, i podiže me nad one koji ustaju na me, i od čoveka žestokog izbavlja me.
50 Toga radi hvalim Te, Gospode, po narodima, i pojem imenu tvom,
51 Koji slavno izbavljaš cara svog, i činiš milost pomazaniku svom Davidu i semenu njegovom doveka.




поглавље 23

1 A ovo su poslednje reči Davidove: Reče David sin Jesejev, reče čovek koji bi postavljen visoko, pomazanik Boga Jakovljevog, i ljubak u pesmama Izrailjevim:
2 Duh Gospodnji govori preko mene, i beseda Njegova bi na mom jeziku.
3 Reče Bog Izrailjev, kaza mi Stena Izrailjeva; koji vlada ljudima neka je pravedan, vladajući u strahu Božijem;
4 I biće kao svetlost jutarnja, kad sunce izlazi jutrom bez oblaka, i kao trava koja raste iz zemlje od svetlosti iza dažda.
5 Ako i nije takav dom moj pred Bogom, ipak je učinio zavet večan sa mnom, u svemu dobro uredjen i utvrdjen. I to je sve spasenje moje i sva želja moja, ako i ne da da raste.
6 A bezakonici će svikoliki biti kao trnje počupani, koje se ne hvata rukom.
7 Nego ko hoće da ga se dohvati, uzme gvoždje ili kopljaču; i sažiže se ognjem na mestu.
8 Ovo su imena junaka Davidovih: Josev-Vasevet Tahmonac prvi izmedju trojice; njemu milina bi udariti kopljem na osam stotina i pobi ih ujedanput.
9 Za njim Eleazar sin Dodona sina Ahohovog, izmedju tri junaka koji behu s Davidom, i osramotiše Filisteje skupljene na boj, kad Izrailjci otidoše;
10 On se podiže, i bi Filisteje dokle mu se ruka ne umori i ukoči se pri maču: i Gospod dade veliko spasenje onaj dan, te se narod vrati za njim samo da pokupi plen.
11 A za njim Sama sin Agejev Araranin; kad se Filisteji skupiše u gomilu, i onde beše njiva puna leća, i narod pobeže od Filisteja,
12 Stade usred njive, i odbrani je, i pobi Filisteje, i Bog dade veliko spasenje.
13 I ta tri prva izmedju trideset sidjoše i dodjoše o žetvi k Davidu u pećinu odolamsku, kad vojska filistejska stajaše u logoru, u dolini rafajskoj.
14 A David beše onda u gradu, i beše onda straža filistejska u Vitlejemu.
15 A David zažele, i reče: Ko bi mi doneo vode da pijem iz studenca vitlejemskog što je kod vrata!
16 Tada ona tri junaka prodreše kroz logor filistejski, i zahvatiše vode iz studenca vitlejemskog što je kod vrata, i donesoše i dadoše Davidu; ali on je ne hte piti, nego je proli pred Gospodom;
17 I reče: Ne daj Bože da bih to učinio. Nije li to krv ovih ljudi, koji ne mareći za život svoj idoše. I ne hte piti. To učiniše ova tri junaka.
18 I Avisaj brat Joavov sin Serujin beše prvi izmedju trojice; on mahnu kopljem svojim na tri stotine, i pobi ih, i proslavi se medju trojicom.
19 Izmedju te trojice beše najslavniji, i posta im poglavar; ali one trojice ne stiže.
20 I Venaja sin Jodajev, sin čoveka junaka, velik delima, iz Kavseila; on pogubi dva junaka moavska, i sišav ubi lava u jami kad beše sneg.
21 On ubi i jednog Misirca, znatnog čoveka; imaše Misirac koplje u ruci, a on izidje na nj sa štapom, i istrže Misircu koplje iz ruke, i ubi ga njegovim kopljem.
22 To učini Venaja sin Jodajev, i bi slavan medju ova tri junaka.
23 Beše najslavniji izmedju tridesetorice, ali one trojice ne stiže; i David ga postavi nad pratiocima svojim.
24 Asailo brat Joavov beše medju tridesetoricom, a to behu: Elhanan sin Dodonov iz Vitlejema,
25 Sama Arodjanin, Elika Arodjanin.
26 Helis Falćanin, Ira sin Ikisov Tekujanin,
27 Avijezer Anatoćanin, Mevunej Husaćanin,
28 Salmon Ahošanin, Maraj Netofaćanin,
29 Helev sin Vanin Netofaćanin, Itaj sin Rivajev iz Gavaje sinova Venijaminovih,
30 Venaja Pirotonjanin, Idaj iz doline Gasa.
31 Avi-Alvon Arvaćanin, Azmavet Varumljanin,
32 Elijava Salvonjanin, Jonatan od sinova Jasinovih,
33 Sama Araranin, Ahijam sin Saharov Araranin,
34 Elifelet, sin Asveja Mahaćanina, Elijem sin Ahitofela Gilonjanina.
35 Esraj Karmilac, Farej Arvljanin,
36 Igal sin Natanov iz Sove, Vanija od Gada,
37 Selek Amonac, Narej Viroćanin, koji nošaše oružje Joavu sinu Serujinom,
38 Ira Jetranin, Gariv Jetranin,
39 Urija Hetejin; svega trideset i sedam.




поглавље 24

1 A Gospod se opet razgnevi na Izrailja, i nadraži Davida na njih govoreći: Hajde izbroj Izrailja i Judu.
2 I reče car Joavu, vojvodi svom: Prodji po svim plemenima Izrailjevim od Dana do Virsaveje, i izbrojte narod, da znam koliko ima naroda.
3 A Joav reče caru: Neka doda Gospod Bog tvoj k narodu koliko ga je sad još sto puta toliko, i da car gospodar moj vidi svojim očima; ali zašto car gospodar moj hoće to?
4 Ali reč careva bi jača od Joava i vojvoda; i otide Joav i vojvode od cara da prebroje narod Izrailjev.
5 I prešavši preko Jordana stadoše u logor u Aroiru, s desne strane grada, koji je na sredini potoka Gadovog, i kod Jazira.
6 Potom dodjoše u Galad, i u donju zemlju Odsiju, a odatle otidoše u Dan-Jan i u okolinu sidonsku.
7 Potom dodjoše do grada Tira i u sve gradove jevejske i hananejske; i otidoše na južnu stranu Judinu u Virsaveju.
8 I obišavši svu zemlju vratiše se u Jerusalim posle devet meseci i dvadeset dana.
9 I Joav dade caru broj prepisanog naroda; i beše od Izrailja osam stotina hiljada ljudi za vojsku koji mahahu mačem, a ljudi od Jude pet stotina hiljada.
10 Tada Davida taknu u srce, pošto prebroja narod, i reče David Gospodu: Sagreših veoma što to uradih. Ali, Gospode, uzmi bezakonje sluge svog, jer veoma ludo radih.
11 A kad David usta ujutru, dodje reč Gospodnja Gadu, proroku koji beše Davidu videlac, i reče:
12 Idi i kaži Davidu: Ovako veli Gospod: Troje ti dajem, izaberi jedno da ti učinim.
13 I dodje Gad k Davidu, i kaza mu govoreći: Hoćeš li ti da bude sedam gladnih godina u zemlji tvojoj, ili da bežiš tri meseca od neprijatelja svojih i oni da te gone, ili da bude tri dana pomor u tvojoj zemlji? Sad promisli i gledaj šta ću odgovoriti Onome koji me je poslao.
14 A David reče Gadu: U teskobi sam ljutoj; ali neka zapadnemo Gospodu u ruke, jer je milost Njegova velika; a ljudima da ne zapadnem u ruke.
15 I tako pusti Gospod pomor na Izrailja od jutra do odredjenog vremena, i pomre naroda od Dana do Virsaveje sedamdeset hiljada ljudi.
16 A kad andjeo pruži ruku svoju na Jerusalim da ga ubija, sažali se Gospodu sa zla, i reče andjelu koji ubijaše narod: Dosta, spusti ruku. A andjeo Gospodnji beše kod gumna Orne Jevusejina.
17 A David kad vide andjela gde bije narod, progovori i reče Gospodu: Evo, ja sam zgrešio, ja sam zlo učinio, a te ovce šta su učinile? Neka se ruka Tvoja obrati na mene i na dom oca mog.
18 Potom opet dodje Gad k Davidu isti dan, i reče mu: Idi, načini Gospodu oltar na gumnu Orne Jevusejina.
19 I otide David po reči Gadovoj, kako Gospod zapovedi.
20 Tada Orna obazrevši se ugleda cara i sluge njegove gde idu k njemu; i otide Orna i pokloni se caru licem do zemlje,
21 I reče: Što je došao car gospodar moj sluzi svom? A David reče: Da kupim od tebe to gumno, da načinim na njemu oltar Gospodu da bi prestao pomor u narodu.
22 A Orna reče Davidu: Neka uzme car gospodar moj i prinese na žrtvu šta mu je volja; evo volova za žrtvu paljenicu, i kola i jarmova volujskih za drva.
23 Sve to davaše caru Orna kao car, i reče Orna caru: Gospod Bog tvoj neka te milostivo primi.
24 A car reče Orni: Ne; nego ću kupiti od tebe po ceni, niti ću prineti Gospodu Bogu svom žrtvu paljenicu poklonjenu. I tako kupi David gumno i volove za pedeset sikala srebra.
25 I onde načini David oltar Gospodu, i prinese žrtve paljenice i žrtve zahvalne. I Gospod se umilostivi zemlji, i presta pomor u Izrailju.